Shvatajući da je deo priorode, čoveku nije teško da pomogne  kako bi i drugi stanari u njegovom okruženju živeli  svoj život, jer nikad se ne zna  ko će se u kojem  obliku zadesiti u nedokučivoj cikličnosti  i burnom toku življenja. Ljudska vrsta sebe smatra najinteligentnijom  i sebi je dala za parvo da  “ uređuje “ prirodu ne vodeći računa o štetnosti korisnog za druge vrste – od insekata, malih životinja, ptica, riba, trava i  sitnog rastinja .. do najupečatljivijih  primeraka.

   Nisam ni sanjao da ću zamrziti jesen, da neću više uživati u njenim čarima, bojama, šuštanju lišća, vazduhu, svetlosti, nagoveštaju novog...što me je očaravalao, dovodilao do ludila, jer kako nazvati stanje opšte izbezumljenosti zbog pronalska u drugome biću nečeg što ti ne da mira, što te danju i noću podbada, milo, ali zaboli ako uzročnik bar ne pomisli na posledice ili ih ne pomiluje rečima. Taman sam se osilio u prilaženju devojkama, bez straha, da će me ignorisati, išao u grad, gledao ih pravo u oči, počele mi se svidjati crvenokose, krivonoge, mršavice, tihe, šepuraste,  plavih i crnih očiju, poput jezera i dugih noći, sa tankim prstima kao grančicama breze, sa štrikanim kapama i rukavicama, bez prstiju, one koje su stalno nosile knjigu i one koje su prodavale svoje telo i strast, a za ljubav nisu imale vremena...Bilo je i devojaka koje su išle ispred svog vremena /početak '70-ih/, bacale seme života sa nekih drugih podneblja, rizikujući da budu osuđene i odbačene, izopštene iz društva u kojem su htele da žive, da mu se totalno podaju udahnjujući mu neobičan smisao.

  Da li je slučajnost da se na Savindan, 27.januara rodio Lukijan Mušicki, vladika, prosvetitelj, pesnik, poliglota...? Verujem da nije. Velikan koji je bio ispred svog vremena, a o njemu se tako malo zna! Nema godišnjicu, retko se spominje njegovo ime, sem u rodnom Temerinu u kojem odnedavno ime Lukijanovo nose kulturni centar, srednja škola, izviđačka organizacija. Ispred opštinskog zdanja postavljena je bista Lukijana Mušickog. Povodom 233 godine rođenja, KIC “Lukijan Mušicki“ 11.februara u Temerinu će upriličiti veče “Lukijan Mušicki i 21.vek”- govoriće dr Sava Damjanov, dr  Šandor Pal i studentkinje književnosti Korana Milanko i Margita Tot. Biće otvorena izložba fotografija i dokumenata o Lukijanu Mušickom.

   Sinoć sam visio na krovu zgrade. Taman u vreme zalaska sunca koje se skirvalo od mog pogleda iza krošnje obližnjeg drveta naraslog toliko da omete uživanje u neponovljivoj slici, ili da joj da veću draž. Vreme se komešalo, okolo je padala kiša, a preko krova nikako da kane, nije htelo da poremeti moj užitak. Krov je odlična prilika da se čovek osveži i provetri, oslušne šta komšije oko i u zgradi šapuću, jer sve se čuje.Oni toga nisu svesni, ne idu na krov, nemaju pojma šta propuštaju. 

   Враћајући се  са отварања  изложбе  препарираних  животиња   “ Егзотик  зоо “, која је у мојој варошици  приређена захваљујући  Народном музеју из Кикинде , кроз мисли ми је непрекидно одзвањала реч - појам   “ судбина “. Судбина  ретких птица, гмизаваца, мајмуна, риба, корњача - неке врсте  више  не могу да се виде у Зоо-вртовима

    Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na  drugom, od pete probija na temenu.

 „BLOG  - personalna strana na Internetu, na kojoj autor vodi svojevrstan dnevnik sa sopstvenim razmišljanjima i komentarima,često tematski orijentisan.“ /Ivan Klajn i Milan Šipka  „ Veliki rečnik stranih reči i izraza „/

    Reklo bi se,  čovek mora da ide u korak sa vremenom , jer ono neće njega da čeka. Osećaj da si zatvoren , učauren u maleni prostor gde vreme olujno protiče ostavljajući uvek iste prizore  koje je nemoguće drugačije opisati  sem  onako  kao prošli, pretprošli.. i mnogo  puta ranije , stvara

    Milena, lepa i hrabra  devojčica, duge crne kose sa pletenicom i crvenim obrazima,  volela je neobične  igre kojima je dokazivala svoje straplejnje, istrajnost  i odlučnost, gotovo redovno birajući mene za rivala, odnosno saigrača. Šezdesetih godina prošlog veka  nije bilo igračka iz prodavnica  ili  su se  čuvale na ormanima i kredencima, a dolaskom gostiju oživljale bi na kratko  u dečjim rukama. Zato smo znali da napravimo lukove i strele, drvene puške, praćke, lutke od kukuruzovine i blata, lopte krpenjače...ipak, najlepše igre bile su  u prirodi i sa prirodom.

  „ Путујућа изложба ћирилице   „  ових дана налази уточиште у галерији моје варошице представљајући типографску азбуку  ( за штампу, информатичку технологију и савремена средства комуникације ), у једном, и у другом делу калиграфију – краснопис  , радове уметника  писања, приказано је и неколико копија средњовековних рукописа

...RA 01h 01m 08.99s DEC +54 stepena 35' 18.4“

   Ljubav je  u nama, oko nas...ljubav je ispod  i iznad, ispred i iza, sa leve i desne strane...ljubav je u vodi, vazduhu, svetlosti, cvetu, kamenu, travi...ljubav je u mravima, otrovnici zmiji, nezgrapno harmoničnom slonu...Ljubav  dolazi i beži, blizu je i daleko...ljubav se rađa i nestaje...uzdiže i baca u ponore...

 Moga mladog prijatelja uzdigla je do Cassiopeie.