...kako naučiti nešto novo ili kako javu pretvoriti u san.

  Unuka Anja čim se probudi sanja. Tokom noći se pita  ima li šta da sluša, gleda, čita, piše, crta...ima li šta novo za dedu.

  Svako jutro, kad bajka ode na posao, izmišlja nove igre, priče, pidžamske drame, da muči dedu, kao na primer: spoji jagodice prstiju, razdvoj dlanove i prste, savi  srednji i mali prst, pa onda palac i mali...i baci balon visokoooo u nebo, nebooo, nebooooo....Nisi dobro uradio , vidi da te naućim, ovako spojiš palac, kažiprst, srednji, domali i mali prst, onda, da  može balon da stane, razdvojiš dlanove i prste, vidiš, tu balon staje.

Život je nepresušan izvor umetnosti.Umetnost je oplemenjivač života. Prepreka među njima ne sme biti.

Razumeti ove tri jednostavne rečenice ne bi trebao da predstavlja poseban problem ukoliko čovek razmišlja jednostavno bez primesa onoga što je pokupio kroz školvanje, rad, nauku, džabalebarenje, hobije,

Strasne stvari se dogadjaju.

   Zaboravih na cetvorogodisnjicu blogovanja. Ne otvaram cesto profil. Smetne se covek.. Ne zbog godina, a mozda sam u krivu, vec,  nekih drugih trka  koje mi donose  zaboravnost, a secam ih se u svezem obliku kao da su sad udahnule prvi vazduh.Ove nasjvezije trke i frke lupaju vratima secanja i prisecanja , ne dozvoljavaju da iko proviri unutra, u bezdan, u mrak... u kome je svetlosni zracak vec obolezio  cega bi trebalo , a cega ne da se secam. Prisecam se koliko  je mojih prijatelja izgubilo trke i frke... poslednji je Somi, nezna ljudina, majstor nad majstorima... koji se protiv najvecih problema borio radom, sa deset prstiju i umetnickom dusom...

Neću da imam četiri godine!!!

Hoću duduuuuuuuu!!!!!!!!!!!!!!

Jaoooo... nešto mi smeta.

Boli me  to . 

Kada će to proći?!

Zašto smeta i boli?! 

Mozak mi govori: hoću dudu, hoću dudu......hoću dudu...hoću dudu.... 

Hoću da imam  tri godine!

... ili , o nadi....

   Rodio sam se, ne znam zašto, niti kako, ne sećam se  ni gde je bio taj veličanstveni trenutak, ni ko me je prvi ugledao, pomilovao po glavi,  sa kažirpstom i srednjim prstom uhvatio za  nejake nožice i prvi pucuno po guzi...ne sećam se ni  kako sam reagovao,  šta sam tom prilikom  rekao...mora da sam žestoko opsovao jer ta dva-tri šamarčića i danas osećam. Posle su mi tek kazali da sam bio jedino muško sa devet prelepih devojčica, izgleda da sam bio veoma ružan.

 Kasno sam prohodao. Po onom kršu nije mi padalo na pamet da čim ustanem i krenem razbijem glavu.

   Od sinoć ponavljam, ženi treba da kupim 15  komada trgovačke hartije, samo što sam seo počeo da mi kipi slatki kupus, trknem do šporeta ostavljajući cigaretu u pepeljari i vrativši se nadjem je kako se puši na stolu, srećom ostao je samo trag nikotina koga sam sa lakoćom obrisao. Pre neki dan zaboravim kapu u kafani. Tek kad je studen udarila po čelu, osvežila pamćenje, podsetila na godine...vratio sam se. Manje vina, manje vina čuo sam iz očiju raspojasanih mladunaca.

    Ima tragova koji ne mogu da se obrišu, urezali

On priča, ona ga ljubi.

Izgubio sam 300 evra, totalno sam propao.

 Mani to ljubavi, zaradićeš, vratiće se već nekako.

On ne zatvara, skoro jeca, pada joj u naručje.

Ona ga ljubi, a između brzih dodira usnama po koji gutljaj vode.

Osušilo se od poljubaca.

Kako sam glup, bezvredan, nema mi mesta na ovom svetu.

Šta da radim?!

Ljubi ga, gutljaj vode, poljupci sve učestaliji, da ne promaši koje mesto na glavi.

 Privlači ga  sebi.

Nacija ,vera i crkva ,društveni status , politička opredeljenost, društveno uređenje, emigracija, imigracija ... pojmovi su sa kojima sam počeo ozbiljnije da se susrećem i o njima razmišljam sa nekih 16-17 godina. Doveden iz krša u ravnicu gde nema niti jednog kamena , što je za mene bilo nezamislivo, saznadoh da se Ljudi dele na : Srbe, Hrvate, Slovake, Mađare, Slovence, Makedonce, Albance ... kasnije kroz vestern i kriminalističke filmove upoznao sam Amerikance, Engleze, Francuze , Italijane, Meksikance ... Iako sam u osnovnoj školi učio ruski jezik

  Posle devet vladala je pustoš uzavrelim krugom iz koga je izbačena budućnost u Zmaj Jovinu i Dunavsku. Štangla koju sam grejao bila je bliže parku gde su završavali oni kojima se zavrti u glavi ponavljajući beskonačan krug. On se izobličavao pogledima, slučajnim dodirima, pardonima, konjino prati se, izvini, potkuj me petakom il’ me nerviraj do kafea. Bio je fazon doći, ali i ne doći prvi, otići pa se vratiti  vidi on/ona  nešto muvaju, imaju važna posla, gde su bili, šta su radili….?

  Leka je časkom skočio do Stevana Branovačkog da pogleda reklame. Matura: geografija, crna metalurgija, drvna industrija, proizvođači voća i povrća,  hidrocentrale.. naučio je više nego u knjigama.

 Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.