Pa, šta ja mogu što motika više nije penkalo. Penkalo za zemlju. Izvukli su hemiju iz njega, tretiraju zeleno, a onda ošpartaju redove, kao puste dušu zemlji, i milina…nigde travke, korova - gorušice, slatkovine, sirka…Šezdesetih i sedamdestih godina prošlog veka motika je bila veoma popularna alatka. Motikom su mnogi izgradili domove, školovali decu, odlazili na more, obezbeđivali ogrev za zimu…Motika je zbližavala, za vreme motikanja, vezivala za večnost. Jedva se čekalo da se izađe iz reda, zalegne u hladovinu, popije malo vode, prezalogaji slanine, sira i mladog luka, nežno obriše znoj sa čela, prepusti maštarijama...

   Malo sam nervozan. Nije to ono stanje tri koraka napred, nagli okret tri koraka nazad, gnječenje cigarete u ruci ili ustima, lomljenje prstiju, tapkanje nogom, škrgutanje zubima....Nije čak ni ono da mi smeta okolina, silni automobili, vika i galama, evo, iz susednog kafića slušam  mnotoni, ali jak, ritam  tup-tup, tup-tup...komšija ispod nešto buši po čitav dan, pa kucka, kao da sam u zubarskoj ordinaciji...Ne smeta mi ni strčavanaje niz stepenice, iznenadna zvonjava telefona, nagla promena vremena, dobro to malo udari po nervima, ali kako došlo tako

  Kada osetim da mi sivilo  ne izbija, već udara u glavu, da golubovi  više ne sleću na moja ramena, vetar  i Sunce se okrenu protiv, znak je  da se hodi sporednijim ulicama. Kada sećanja počnu jasnije i snažnije da dopiru  do početka, da prva nadjačavaju poslednja, vreme je  za stolicu za ljuljanje na verandi  nedogleda i nedomišljenosti. Kada misao  ukroćuje  i ukoruje pogled za  lepršavom lepotom, pa i ona  se povede za njim, trenutak je za samokažnjavanje uvijanjem u bele hartije, beskonačnu igru  rečima... a da niko ne sazna da je to kazna.

     " Nedavno je  u slavističkim krugovima - kao grom iz vedra neba ! - odjeknula vest da su čuveni vukovci, akademik Ljubomir Stojanović i akademik Aleksandar Belić, postuhmno otkrili neke nepoznate činjenice o životu i radu Vuka Stefanovića Karadžića. Osim podataka da je tvorac serbske azbuke, tj. Otac, Sin i Sveti Duh serbske književnosti bio dobrovoljni davalac krvi, najveću senzaciju izazvao je podatak da se on aktivno bavio fudbalom, tačnije - da je kao centarfor vodećih evropskih klubova zapravo bio najslavniji golgeter svoje epohe! „

    Notes pun događanja kojih se više ne sećam, imena  koja više niko  ne spominje(neka su obukla nova odela pa se drugačije  izgovaraju), izveštaj komisije za praćenje i sprovođenje ZUR-a, prošlovekovni Programi i planovi rada, izveštaji sa značajnih sastanaka(u duplikatu) ; Sneška je sada u Australiji, Književni bilten Filozofskog fakulteta (decembar 1978.) pišu Franja Petrinović, Tomislav Djivuljski, Miroslav Lazić, Vojislav Knežević....novosadska “Polja“(decembar 1980. cena 20 dinara) prilozi Baktaia, Bibiča, Milan Matić piše o Političkom pluralizmu

   Sinoć sam visio na krovu zgrade. Taman u vreme zalaska sunca koje se skirvalo od mog pogleda iza krošnje obližnjeg drveta naraslog toliko da omete uživanje u neponovljivoj slici, ili da joj da veću draž. Vreme se komešalo, okolo je padala kiša, a preko krova nikako da kane, nije htelo da poremeti moj užitak. Krov je odlična prilika da se čovek osveži i provetri, oslušne šta komšije oko i u zgradi šapuću, jer sve se čuje.Oni toga nisu svesni, ne idu na krov, nemaju pojma šta propuštaju. 

 Гошћа : razmisljam

 -  Матори саможиви скот! – безгласно понавља у недоглед, док јој се чвор у дну стомака лепи за дијафрагму и не да јој да удахне тако преко потребан гутљај ваздуха .

 -  Матори саможиви скот! – док јој се срце из грла пење у десно ухо и тамо почиње гласно да пулсира као река понорница загрцнута стенама.

 -  Матори саможиви скот! – као мантра која не доноси олакшање већ је, напротив, сапиње у свој својој бруталности са којом јој кола по нервним завршецима натегнутим до пуцања.

Deda ima još jednu lepoticu.

 Jovanu. (Anja joj je dala ime, mogla je da bude Iva-Marina).

Deda postaje sve više plačipička.

Dede bi trebalo zabraniti jer troše suze.

Stižu gosti...

 Deda  sluša Pejperse, Stinga , Dip parpl, Nirvanu...i oseća Jovanu. 

 Anja je odavno preplavila dedu.

Deda pije crno vino da utopli svoje dve lepotice.

Kažem, dede bi trebalo  zabraniti.....

 Poslednjih desetak martovskih dana stalno sam putovao do Novog Sada. Za tridesetak minuta putovanja upoznavao sam se sa novinama koje sam uočavao, prepoznavao mesta za koja me vežu lepe uspomene, a na kojima su izgrađene nove poslovne i stambene zgrade u betonu i staklu. Pomalo bezdušno za mene naviknutog na jednostavnost življenja, nenaviknutog na pompeznost, naglo menjanje stvari iako nemam ništa protiv novina ako imaju svrhu, upotrebnu vrednost u trgovačkom i etstskom smislu. Pa, čak i onda ako nemaju to, a drugima se sviđa, vide nešto što ja ne mogu.

   Naročito me se dojmila Temerinska petlja, još uvek nedovršena, tera se samo pravo preko auto-puta, prilazni putevi još ne funkcionišu, sade zelenilo, ispod, auto-put u jadnom stanju, od krpljenja, iako se godinama obnavlja, dopunjava...

    Nikad kraja putovanju od skoro šezdeset  godina uz osećaj da to putovanje  traje mnogo duže i od mnogo pre nego što su me napravili majka i otac u kući od kamenja između kojih je bura razvejavala dosadu i sunčeva svetlost pripomagala zametanju i odmetanju. Kažu da je sve započelo u Vrlaniji, starom mlinu,  u vodi koja je davala  hranu i bila hrana, kada su  devojčica i  dečak izazivali sudbinu, devojčica se okliznula i pala u dubinu , a  zahvaljujući dečaku i svojoj bujnoj kovrdžavoj riđoj kosi bistra   dubina ju je odbacila na površinu. Ovce  nisu bile svesne da su mogle da ostanu bez  mlađane čobanice. Smreke su se nasmejale, bajami razigrali, smokve razduševile....