КОДЕКС ЖУТОГ НОВИНАРСТВА У САЛУНУ

            У средини „Нултог броја“, последњег романа Умберта Ека (1932 – 2016), аутора «Отвореног дела»,  „Имена руже”, „Фукоовог клатна”, „Прашког гробља”, „Историје лепоте” и „Историје ружноће”... есејисте, филозофа и лингвисте,  испричан је виц који вас, сам по себи, неће посебно одушевити.

            «Јаше каубој кроз прерију кад у једном тренутку зачује глас који му каже да оде у Абилин. Кад је тамо стигао глас се опет јави: «Иди у салун и све што имаш уложи на број пет на рулету». Каубој, опијен небеским гласом, тако и учини. Међутим, куглица се заустави на броју осамнаест. Глас му онда прошапта: «Баш штета, изгубили смо»».

            Кад прочитате роман сетићете се тог вица и схватити да се он може „читати“ и као Екоов  ироничан коментар последњих пола века историје Италије и Европе: Баш штета, каже Еко, изгубили смо „верујући речима превртљивих политичара и лицемерних црквених кругова, „небеским гласовима“ тајних служби и мистериозних ложа, опљачкани кроз корупције и непрестане обмане јавности“, у чему новине и новинари имају значајног удела.

АПЛИКАЦИЈА АКВИНСКИ

„… Тржиште је преплављено апликаци­јама, развија се и нова генерација кортагената који се стављају и на врх лобање, а не само иза ушију, тако да пријем менталне апли­кације више није везан за један улаз у сферу свести. Догађај игре или садржаја апликације већ постаје вишеструко сложенији него кад смо почели са Мондријановим ПП-ом. А свакако можемо све брже да урадимо кад нас је само троје.

Девојка је зачкиљила. Веберинг је то приметио и благо се осмехнуо.

– Четворо нас је овде – исправио га је Веберинг и погледао удесно ка холограмској пројекцији жене која је титрала бледопла­ вичастим сјајем, повремено се осмехивала и климала главом, а онда се окренула ка свом мужу и рекла дубоким, заносним гласом филмске диве:

– Волим када то кажеш.

УЕЛБЕК, МАРОЈЕВИЋ И САЈТ Б-92

 Добро сте прочитали: у питању су француски писац Мишел Уелбек, наш књижевник Игор Маројевић и овај овде, присутни сајт Б-92.

 Повезује их једна ређа заједничка тема и Маројевићево коментарисање коментарисања на овом сајту. 

 У роману „Карта и територија“ Уелбек је констатовао да је управо свирепо убијен,  описао своју сахрану, споменик на гробу и догађаје потом.  Успут је себе помало похвалио: „Био је добар писац“ кажу за њега, спроводу присуствује стотинак његових читалаца свих узраста и оба пола; једна млађа дама баца белу ружу на ковчег, а његова слика бива украдена па нађена и продата за шест милиона евра...

 Успут је много пута поткачио француску и америчку књижевно-сликарску сцену, али се уздржао да буде и главни лик у роману: Мишел Уелбек, писац је споредни књижевни лик, а главни је млади сликар који фотографише и дорађује мапе француских департмана и слика Уелбека, а успева по опробаном рецепту још их 19. века – уз свестрану подршку једне моћне старије даме.

 Игор Маројевић описује своје троструко самоубиство, сахрану, свађе током ње и коментаре на сајту Б-92. Ово је почетак и крај његове приповетке објављене у „Летопису Матице српске“ марта 1916. године.

Душан Анђелковић: Аписова ружа

Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.

Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је преместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?

Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.

ОД „ТРИ КЉУЧА“ ДО „ЛЕПОГ ИЗГЛЕДА“

Београд, почетком прошлог века

“Лежао сам затворених очију, али видео сам и кроз спуштене капке. Тако сам видео много више него отворених очију и оно што је било далеко од мене, па чак и у неком другом времену. Али све је било помало искривљено, у чудној нестварној светлости,

ЉУБАВНА ОСВЕТА У ШЕСТ ВЕРЗИЈА

Године 1926. до 1928, тада још непознати енглески књижевник Дејвид Херберт Лоренс, тражећи благу климу као лек за „грудобољу“, сместио се у вили у околини Фиренце са својом женом Фридом. Имао је ту несрећу (или срећу?) да Фриду затекне ин флагранти са њеним

ДО ГРАНИЦЕ ЗЛА И ЉУДСКЕ НЕСРЕЋЕ

            „Ако дуго гледаш у понор“, роман Енеса Халиловића (1977, Нови Пазар), објављен је у престижној библиотеци „Албатрос“ Јагоша Ђуретића (која се приближава двестотој књизи) у издавачком предузећу „Албатрос плус“, Београд, 2016. године. Овај други роман Халиловића, који је и песник, приповедач и драмски писац, носи поднаслов „Дијалог о празнини“. Та празнина – понор која, када је дуго гледаш, „ гледа у тебе“ (Ниче) су 90-те године прошлог века у малом граду који се немерљиво обогатио увозом тексас-платна за фармерке у чије ролне су била уметнута паковања дроге. Зарада од те „трговине“ створила је моћ да се управља људима и институцијама.

            „Мафија је држала град као тор – пише Халиловић - имала је сваку власт, полицију, војску, скупа кола и фирме... И цијели град претворио се у бивљу пијацу“ на којој је све на продају, док је држава „производила само смрт“.

ПОСРНУЛИ АНЂЕЛИ – НИН-ОВА НАГРАДА

У финалу за НИН-ову награду нашло се четворо писаца - Владан Матијевић за роман "Сусрет под необичним околностима" (Лагуна), Ивана Димић за "Арзамас" (Лагуна), Владимир Табашевић са насловом "Па као" (Лагуна) и Владислав Бајац са романом "Хроника сумње" (Геопоетика).

Жири НИН-ове награде критике за најбољи роман године, у саставу Тамара Крстић, Јасмина Врбавац, Зоран Пауновић, Михајло Пантић и Божо Копривица (председник), претходно је од 170 књига у ужи избор уврстио 11 издања.

Име 63. добитника НИН-ове награде биће познато 16. јануара у подне, најавио је тај недељник а свечано уручење биће урпиличено у Југословенској кинотеци 23. јануара у 17х.

НИН-ова награда први пут је додељена 1954, а прошле године награђен је Драган Великић за дело "Иследник".

МЕФИСТО ПРОТИВ АЉЕХИНА

Аустријски писац  Штефан Цвајг (1881-1942), аутор 40 књига и близу 20 књига превода, хуманиста,  “грађанин света” и велики путник, при крају живота написао је “Шаховску новелу” (Schachnovelle) објављену постхумно, која је вишеструко занимљива:

 На броду који из Њујорка плови за Буенос Ајрес група путника је платила 250 $ да одигра партију против шаховског првака света Мирка Чентовића, “сина дунавског лађара из Југославије”…

“Доспели смо до 17. потеза – пише Цвајг у новели - и на наше изненађење настала је ситуација која нам се учинила повољна по нас јер смо успели да “це” пешака доведемо на претпоследње поље - c2; још само потез и враћамо краљицу. Наравно, нисмо се осећали баш лагодно, сумњали смо да нам је ову наизглед лагодну ситуацију ‘подметнуо’ Чентовић... Већ се Мек Конор машио да пешака помери на последње поље, када га неко ухвати за руку и шапну: - Забога! Не!