БУЛАТОВИЋ О РАТУ, СЛАВИ И ПОРНОГРАФИЈИ

Старе дискете... Шта је на њима? Проверио сам прву гомилу док оне, стари комп и порт за дискете још раде и нашао текст који, вероватно, није објављен, осим у сабраним делима Миодрага Булатовића (ако су објављена). Текст је из 1998 – 1999. године, па је непознати деда или прадеда неким каснијим текстовима у којима је рат еротска бурлеска а Булатовићев јунак антихеројски Марко Краљевић, Швејк, Раблеовски лик па и нека врста модерног Дон Кихота.

"Kako su nastale Bulatoviceve 'Beleske o HEROJU NA MAGARCU'"

(Из електронског часописа “Kritika.etc“ – снимљено на Интернету 1998-1999. godine)

Rukopis romana Heroj na magarcu Bulatovic je zavrsio u prolece 1964. godine. U pismu

svom engleskom prevodiocu E. D. Goyu, pisanom 14. maja 1964, Bulatovic pise i o svojim

raspolozenjima posle zavrsetka romana: "Tako zelim s vama da govorim. Sad imamo vremena,

roman je gotov, tuzan sam sto sam se rastao sa tako velikim brojem licnosti koje sam voleo

tokom tri godine. Mnogo sam patio, mnogo bio boestan, ali je jedan ogromni posao bacen pod

noge. Sad hocu samo da spavam, da zivim, i da zaboravim da sam ikad u zivotu drzao olovku u

ruci." (Bulatoviceva pisma Goyu objavljena su u Letopisu Matice srpske, knj. 451, sv. 2,

februar 1998, str. 317-359.)

       Ова слика је метафора онога што сам очекивао да ћу наћи на чешће помињаном БлоГу Б-92.

Чак сам налазио и оцене књига и догађаја са насловом "Шта о томе каже свезнајући блогерски

УЕЛБЕК, МАРОЈЕВИЋ И САЈТ Б-92

 Добро сте прочитали: у питању су француски писац Мишел Уелбек, наш књижевник Игор Маројевић и овај овде, присутни сајт Б-92.

 Повезује их једна ређа заједничка тема и Маројевићево коментарисање коментарисања на овом сајту. 

 У роману „Карта и територија“ Уелбек је констатовао да је управо свирепо убијен,  описао своју сахрану, споменик на гробу и догађаје потом.  Успут је себе помало похвалио: „Био је добар писац“ кажу за њега, спроводу присуствује стотинак његових читалаца свих узраста и оба пола; једна млађа дама баца белу ружу на ковчег, а његова слика бива украдена па нађена и продата за шест милиона евра...

 Успут је много пута поткачио француску и америчку књижевно-сликарску сцену, али се уздржао да буде и главни лик у роману: Мишел Уелбек, писац је споредни књижевни лик, а главни је млади сликар који фотографише и дорађује мапе француских департмана и слика Уелбека, а успева по опробаном рецепту још их 19. века – уз свестрану подршку једне моћне старије даме.

 Игор Маројевић описује своје троструко самоубиство, сахрану, свађе током ње и коментаре на сајту Б-92. Ово је почетак и крај његове приповетке објављене у „Летопису Матице српске“ марта 1916. године.

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

МИ­ЛИ­ВОЈ АН­ЂЕЛ­КО­ВИЋ

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

 Пре­се­као га је про­до­ран звук зво­на на вра­ти­ма. Из ход­ни­ка се чу­је лу­па, не­што па­да. Зво­но, по­но­во.

Нај­бо­ље је да се не ја­вим, по­ми­слио је. Ни­сам код ку­ће. Он­да се тр­гао. Ма, шта си се ску­пио, при­го­во­рио је се­би. Неће рат да ти зво­ни

ЧЕКАЈУЋИ  ОТКРОВЕЊЕ

 Тај кафић је био скрајнути огранак времена, једна од оних десетак неприметних димензија простора у овом универзуму. Мртваја ван матице, матрица фусноте. Осећао је то док врти свезнање ајфона и тражи тајне великог бизниса. Како почети? Како са мало зарадити много?

Или се задовољити хармонијом музике

ПАКАО – АЛИ НА ИНТЕРНЕТУ

Све што постоји на Земљи постоји и на интернету. Када су отваране е-адресе веровало се да су то виртуелни прикази постојећих институција и особа. Али од 1996. године до данас светови су изменили места: много је више адреса на интернету него на Земљи. Све што је икада уснимљено још увек је тамо,

НЕКЕ СТВАРИ ДОЂУ КАСНО, А НЕКЕ...

У ИЗДАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

 Збирка изабраних приповедака и прича „Српски сафари“  Миливоја Анђелковића носи поднаслов „некоректне приче“  јер прати развој српске културне и националне идеје

РАДНИЧКА КЛАСА иде у РАЈ

Мрђан Бајић: Радничка класа иде у рај

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.