zvoni jutros neko na vrata... evo, slagala sam, a nisam htela... zvono mi ne radi, pa kuca dakle, neko na vrata. virim, vidim poštar... ja se obradovala, mislim da je penzija. kad ono, drži dve koverte, jedna bela, i jedna plava... aj ova plava i nekako... prekršaj u vožnji, povuci potegni, pobesneli policajac, ovamo, onamo... to ću već nekako i da sredim.

al ova bela: 10 000,00 dinaraza neodazivanje svedoka na glavni pretres.

pera udario žiku kolima... ja žikina prijateljica, žika me naveo kao svedoka, ja dobila poziv, rekla šta sam imala i vratila se kući.

prošlo

REKLAMA ZA... ne znam, nisam ni primetila...

ostaje u glavi samo to da je momak devojci morao da kupi mobilni telefon, plejer i naravno prsten da bi morala da pristane da se uda za njega...

da li je to poruka koju društvo šalje budućim djuvegijama?

da, vreme kada su momci čuvali maramice sa inicijalima koje mirišu na njihove čedne drage je odavno prošlo. ali da li je ljubav izgubila bitku sa likvidnošću izabranika? da li je sve izgubljeno?

zove me prijateljica pre par godina ushićena viče UDAJEM SE!

ja kažem ,,divno'' i pitam UOBIČAJENO