Prve moje spontane asocijacije na Ameriku su već godinama polja pamuka koja se protežu, kao sneg u ravnici, do besvesti i još dalje, i toliko su bela da čovek oslepi ako ih gleda predugo. Zatim poneka benzinska pumpa pored puta i obavezna crkva, jer se valja pomoliti svugde i u svakoj prilici, raspeća na bregovima, bilbordi sa biblijskim citatima i neonski Isusi

 Obično putujem po noći, jer ne želim sebi da uskratim ni jedan trenutak proveden u tom gradu, tako da u Budimpeštu stignem neispavan, negde pred svitanje. Prva stvar koju vidim kada stignem u moj voljeni, mračni grad je elegantni stakleni krov Istočne železničke stanice, ili Budapest Keleti pályaudvar (kako jedino prikladno zvuči); pust peron sa nekim žutim osvetljenjem koje užasno zamara oči, pust peron koji se za tren prošara tromim, pospanim putnicima

           Pokušavate da pošaljete SMS poruku ženi ili mužu ili švalerki, ali bezuspešno. Svaki put kada pokušate da pošaljete poruku, vaš telefon se ugasi. Prvi put, drugi put, treći put. Već počinjete da osećate neko pritiskanje u grudima, cupkate nogama. Četvrti put, peti put. Svaki put kada upalite telefon, iznova počinjete da pišete poruku. Počinje da vas svrbi leva potkolenica,

           Nenaspavanog i prilično nesrećnog zbog povratka u tmurni Beograd, vest koja me je najviše zainteresovala je, bez sumnje, pismo koje je Sreten Ugričić uputio svom izdavaču i glavnom uredniku NIN-a. Ovo me pismo nije iznenadilo zato što sam osobito navijao da Ugričić dobije NIN-ovu nagradu. O NIN-ovoj nagradi, moram priznati, odista nisam razmišljao prethodnih nedelja, pomalo i zato što sam za to bio suviše zauzet, a ponajviše jer me ono što sam

Skoro sam se ponovo vratio Kunderi, možda jer mi je preko potrebno malo nepodnošljive lakoće. Odmah na prvim stranama knjige, Kundera piše nešto što je, čini mi se, strahovito važno. Citiram ga ovde za one koji će tek da pročitaju Nepodnošljivu lakoću postojanja:

Ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za vječnost kao Isus za križ. Takva

 Tražeći nešto drugo, kako to obično ide, večeras sam našao ovaj interesantan tekst Umberta Galimbertija iz 2007. godine; tekst je originalno objavljen u listu La Repubblica. Govori o nečemu što mislim da je relevantno za naše društvo, te osetih potrebu da ga podelim sa vama. Uživajte. Druge njegove tekstove oni zainteresovani mogu naći na Peščanikovom sajtu.

          Dok sedi pred publikom u pristojno popunjenoj sali, Albahari stavlja obe ruke između prekrštenih nogu; zamišljam da je to njegov način da ne pokaže nervozu, možda čak i strah, on uvek deluje poplašeno, nesigurno i to je deo njegovog neodoljivog (književnog) šarma. Posmatram ga pažljivo dok priča o svojoj novoj zbirci priča i gotovo i ne obraćam pažnju na njegove reči, važnije je da David Albahari stoji na tri metra od mene

           Stalno prigovaram N.-u da prvi utisak kod njega igra preveliku ulogu u procesu formiranja mišljenja o nekom umetničkom delu; kad kažem preveliku ulogu, zapravo mislim da za neke dve sekunde on odluči da li je neka slika, recimo, dobra, odlična, fenomenalna ili je potpuni i nepatvoreni bofl. Večeras smo o tome naširoko diskutovali, i ja sam ostao zbunjen. Nije mi jasno, naime, da li je moguće da za

Jutros sam, surfujući po internetu, pokušavajući da se razbudim i otarasim mamurluka, pronašao ovaj tekst. Autor je italijanski antropolog, filozof i psihoanalitičar, Umberto Galimberti. Neke njegove tekstove mogli ste već čitati na sajtu Peščanika.