Petak je ovde kod nas najteži dan u nedelji, međutim, ja spadam u onu grupu ljudi koji krajnje nekritično vole svoj posao, pa mi čak ni sređivanje dosadne papirologije ne pada osobito teško. Ovog petka, sa još više elana sam završio ono što je trebalo, zato što me već sutradan čekaju Campo de' Fiori i druge barokne radosti mog voljenog Rima. Plan je bio jednostavan: banka, optičar, teretana i veče uz knjigu i tenis na TV-u.

 Obično putujem po noći, jer ne želim sebi da uskratim ni jedan trenutak proveden u tom gradu, tako da u Budimpeštu stignem neispavan, negde pred svitanje. Prva stvar koju vidim kada stignem u moj voljeni, mračni grad je elegantni stakleni krov Istočne železničke stanice, ili Budapest Keleti pályaudvar (kako jedino prikladno zvuči); pust peron sa nekim žutim osvetljenjem koje užasno zamara oči, pust peron koji se za tren prošara tromim, pospanim putnicima

           Nenaspavanog i prilično nesrećnog zbog povratka u tmurni Beograd, vest koja me je najviše zainteresovala je, bez sumnje, pismo koje je Sreten Ugričić uputio svom izdavaču i glavnom uredniku NIN-a. Ovo me pismo nije iznenadilo zato što sam osobito navijao da Ugričić dobije NIN-ovu nagradu. O NIN-ovoj nagradi, moram priznati, odista nisam razmišljao prethodnih nedelja, pomalo i zato što sam za to bio suviše zauzet, a ponajviše jer me ono što sam

           Zato što je Hilari rešila da svrati na kafu, krenuo sam mnogo ranije nego što bih to inače učinio, već unapred iznerviran mogućnošću da zakasnim na književno-istorijsko veče sa Dubravkom Stojanović. Ispostavilo se, međutim, da je Hilari na saobraćaj delovala neočekivano blagotvorno, te sam most prešao veoma brzo, i to u polupraznom autobusu, pre svega zahvaljujući kontrolorima

           Kada je povorka ponosa stigla do SKC-a, učesnici su počeli da uzvikuju "uspeli smo! uspeli smo!", kao da ni sami nisu verovali da će povorka proći svojom trasom bez ometanja. Deset godina se čekalo na ovu šetnju. Taj prizor je u meni probudio čitavo jedno more osećanja, sreću, nevericu, pa opet sreću, pa anksioznost, pa neku vrstu ushićenosti, skoro

           Bobo je lutka koja dobila batine mnogo puta, jer ima jednu nezgodnu osobinu; naime, kada ga gurnete na zemlju, on se iznova uspravi i prosto vas poziva da ga opet udarite. Prve batine dobio je kada je snimana simulacija u kojoj ga odrasla osoba gura, baca i čak udara čekićem. A onda je dobio još gore batine kada je taj snimak prikazan deci kojoj je, zatim, Bobo dat da se s njim igraju.
         

           Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci.
           U zapisu zapisu Molitva protiv kulture, Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamislim da bi se najnovijem razvoju situacije „sveti" Velimirović većma radovao, jer za njega je kultura bila isto što i gordost, mržnja, divljaštvo, bezbožništvo, krivoverstvo, nasilje, grabež, bogohulništvo i svakakvo nečoveštvo.

         Prve moje spontane asocijacije na Ameriku su već godinama polja pamuka koja se protežu, kao sneg u ravnici, do besvesti i još dalje, i toliko su bela da čovek oslepi ako ih gleda predugo. Zatim poneka benzinska pumpa pored puta i obavezna crkva, jer se valja pomoliti svugde i u svakoj prilici, raspeća na bregovima, bilbordi sa biblijskim citatima i neonski Isusi

 
           Često mu se dogodi da nešto napiše, a onda shvati da je sve to jedno veliko, bezvredno sranje. On misli da zbog toga, za sve ove godine spisateljstkog staža, nije napisao više, a i to što je napisao, neretko je bacao u smeće; on poznaje ljude koji pišu, a koji za godinu dana napišu više nego što je on napisao za sve svoje godine zajedno. Oni imaju

Jutros sam, surfujući po internetu, pokušavajući da se razbudim i otarasim mamurluka, pronašao ovaj tekst. Autor je italijanski antropolog, filozof i psihoanalitičar, Umberto Galimberti. Neke njegove tekstove mogli ste već čitati na sajtu Peščanika.