B92 Blog

ВОЈСКА О  СКРАЋЕЊУ 

КУРВА О ПОШТЕЊУ........

 А гусари  о пливању......

   deset  ljutih gusara

   otišlo u krevet

   jedan se izbušio

   sad   ih osta   devet.....

   devet ljutih gusara

   krenulo u  flert

   jedan bio streit

   ostade ih  eight.......

   8 ljutih gusara

   živelo in  lieben

   jedan pobenavio

   ostade ih   sieben...

   7  ljutih gusara

   puši     the      "best"

   jedan se uduvaoo

   ostade ih  šest.....

 monotonija neka udarila ovih dana,   ma nevidjeno....

 a to nikada nisam voleo...

                  jednolikost, jednobraznost, sivilo,

                 prepisivanje.

      vidi se da je stigla jesen,

                             i počela nova školska godina,

  profa čita , a dobri djaci prepisuju.

  a onih loših nema nigde, nisu došli u školu??

   ili su došli....

                      al ne smeju da se jave..???

            Radoznala vlažna crna njuškica pokušavala je da proviri iz kartonske kutije, u kojoj je putovala te ratne 99 iz Beograda na selo,  ali su je u tome  sprečavale malene dečije ruke, nedozvoljavajući da mrgud od konduktera , u putničkom vozu ka jugu,  ugleda njihovo tajno pufnasto blago.

            Stalne zvuke sirena,  ponoćne eksplozije, podrume i šapat ljudi,  zamenile su beskrajne livade,  vlažan šumski vetar, poneki ponoćni krik ćuka, i ono što je najviše voleo,  veseli bezbrižan kikot dece i malene  prste,  koji su uporno pokušavali da razvuku i oblikuju tu pufnu, da izgleda baš kao one, plišane,  što  su dobijale za  rodjendane.  A on,  maleni folirant,  glumatao  je  da to ne voli,  bacakao se i sitnim zubićima pokušavao kao da se odbrani,  što je izazivalo još veći kikot i oduševljenje dece, jače zagrljaje i pokušaje da ga drže u naručju, prinesu bliže srcu,  stisnu jako jako, i tako sačuvaju tu,  za sva vremena.

            Dve crvene torbe,

    Priča 1.     av av,  spavam danju, radim noću,  gazda čuva mene, ja čuvam njega, poso nije težak,  trčkam po dvorištu oko kuće i lajem,  ptice, mačke a možda i lopovi beže i gazda mirno spava,  komšije se bune što ih budim, ali nije me briga,  ko ne može da spava, neka sluša Bajagu i neka popije šarene pilule za lilule..av av

   Priča 2.   av av,  ja sam mali, i ostaću mali,  ne radim ništa, igram se  ceo dan u malenom stanu, i svi me vole....osim komšije ispod,  on je baksuz i sve mu smeta, a najviše moje piškanje sa terase. Baš me briga, ja sam mali , mene svi vole i sve mi je dozvoljeno..av av

   Priča 3.  av av, ja sam bio lutalica,  srce puno ,  stomak prazan, više nisam,  uzela me teta, napravila kućicu u dvorištu ispred zgrade i za nju privezala...stomak pun, srce prazno, poso mi je da mašem repom kad god nekog vidim, posebno tetu, i svi me vole, čak i onaj komšija baksuz,  ne smeta mu moje piškanje i kakanje pred ulazom..av av

Ps. Ala steže ovaj lanac.

 Vreo junski dan,  u gradu puno nekih mladih ljudi, da ne kažem dece, koja nude prospekte agencija za letovanje..za metroe..za ideje..a medju njima i dva smušena deteta sa hemijskim olovkama u rukama, pokušavaju da kažu nešto  oznojeno-umornim prolaznicima,  ovi se žure,  baš kao i ja i odlaze....

Kasnije, saznajem, da su to zaprvo djaci iz škole za decu ometenu u razvoju i da prodaju olovke na ulici pokušavajući da pribave neka novčana sredstva za svoju školu.

Vreo junski dan, vozim bicikl,  vidim iste face na istom mestu, prilazim, devojčica i dečak drže po 20tak običnih belih plastičnih olovaka u rukama..2 za 50.  

Nikada neću zaboraviti njihov srećan izraz lica, osmeh i sjaj u malenim okicama, kada sam reko , dajte mi dve, zbunjeni srećni, drhtavim rukama vade dve, broje novac i izgovaraju, teško razumljivo, HVALA.

Obična bela plastična hemijska olovaka, postala je moj nerazdvojan prijatelj, na poslu u kući na bridgu, fakultetu, uvek je tu

ili u prevodu  dan nezavisnosti

pogledah RTS, večeras, i imam šta da vidim...prvi program SRBIJE danas dana 11.06.2009. prikazuje pomenutu glupost od filma, film koji veliča jednu  coca-cola naciju, film koji prikazuje njih kao smele hrabre neustršive nesalomive, požrtvovane...bore se protiv svemiraca....i spasavaju nas ostale ...bedne glupe jadne nesposobne..  e baš im hvala.

I indijanci im se zahvaljuju...pošto su i njih spasili...baš pročitah nedavno, kako su ih vekovima spasavali otimajući  zemlju i gazili svoju datu reč.   Naravno o tome nisu snimani filmovi,  tj. jesu gledao sam ih kao date, i mogu reći da puno liče na partizanske filmove,  jedni su dobri i beli, drugi su zli i crveni,  za razliku od naših filmova,  tamo su crveni uglavnom gubili. 

ALI TO NIJE TEMA.

Pitam se ja, dali ljudi na našoj televiziji, imaju malo sluha, tj. sivih ćelija..pa su u svojoj programskoj šemi dan posle 10. juna.  dana kada je potpisan jadan kumanovski sporazum,  odlučili da

Najlepši deo svoje mladosti, obično vezujem za dešavnja na i oko elektrijade,  koja su u to vreme, kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, bila i nešto više od druženja studenata, verovatno su političarima služila za opipavanje pulsa naroda, ka raspadu zajednice.

Jedna od poslednjih Velikih elektrijada na prostoru eks YU, održala se u Puli,  upamćenja po izdvajanju Slovenaca i Hrvata,  a meni je ostalo u sećanju pesma B.Dugmeta..pljuni i zapevaj...moja jugoslavijo...koju su tada zdušno pevali  preostali jugoslovenčići, bosanci,makedonci srbi, ne mogu reći i crnogorci...jer se ne sećam da li ih je bilo u to vreme...kao fakultet....pošto su uglavnom svi oni studirali na srpskim univerzitetima u to vreme.

I puče Juga, ostade Slobina i Millina tvorevina..SCG, pa se elektrijade iz Pule i Rovinja preseliše u Budvu..??  Zašto baš u Budvu a ne u Vrnjačku banju ili Kopaonik, nisam imao dobar odgovor na to pitanje u to vreme...??  U svakom slučaju priznajem da su nam p

dan kada moja žena tortu pravi ostaje ostaje upamćen kao dan radosti i smeha u mom  ne baš nešto previše veselom životu, a ako mislite da je radost zbog ukusa iste...onda grešite..u pitanju je izgled kao i put kojim se do tortice stiže..

sve počinje listanjem mnogobrojnih časopisa, tipa kuhinjica, hrana i vino, debeli ali srećni... i pokušajem odabira one prave, one koja pleni izgledom a verovatno i ukusom..a da su slike lepe..prelepe.

posle značajnog i dugotrajnog rada na teoriji..naravno sledi praksa..a tada i počinje ono što meni kao nevinom posmatraču ulepša dan, hteo bi da pomognem, ali ne dozvoljava, moje je samo da nabavim neke neophodne namernice, da se povučem u komp i čekam..

neizvesnost..

a iz kuhinje se čuje veseli rad miksera, lupa šerpi i poneka psovka...

što više vreme odmiče mikser je nekako sve tiši, ali zato su psovke sve glasnije, pa se odlučujem da ne napuštam svoj