Ljudi moji, sto je ponekad teško i preteško komuncirati preko neta. Začas te neko krivo shvati, pa ti posle gledaj šta češ... ponekad mi se sve smuči, ali prespavam to i ajd' Jovo nanovo. Imam par ljudi sa kojima se može pričati, ali kad naiđe neko ko se zbog neke banalne reči ljuti ili, ne daj bože, počne psovati, lepo mi nije jasno kako su ljudi postali tako nevaspitani? Ja se trudim da nikome ne stanem na žulj, ali kad ospu paljbu,ili prekinem priču ili mi pukne film, pa i ja uzvratim. Posle mi treba neko vreme da se smirim... Šta ćete, svi smo ljudi, zar ne?

                БЕСКРАЈ

Време тече полако, тихо, као широка река.

Поглед ми блуди у плаве даљинe... Облаци путују

преко плаве небеске аутостраде налик на јастуке

пуне снова. Затварам очи, бесконачан мир ми испуњава

душу. Осмех ми је на уснама, залепљен лепком среће.

Време тече полако, тихо,

Kad sam bila dete, do mene je došla mala knjiga. Zvala se "Solaris" od Stanislava Lema i od onda je naučna fantastika za mene zakon. U tu kategoriju ide horor i epska fantastika. Još kad sam počela da čitam Artura Klarka, Isaka Asimova(tvorca 3 zakona robotike. Svako ko ga je čitao, znace o čemu divanim), Frenka Herberta(tvorca neprevaziđene "Dine), Ursule Le Gvin, Zamjatina, braće Strugacki, Terija Pračeta i domaće sf pisce(u početku objavljivani u već davno ugašenoj ediciji krimi romana u vreme SFRJ), načisto sam se zatelebala u sf. U to vreme je bila popularna "spejs opera",

Puno sam čitala o životu posle smrti, reinkarnaciji i došla do zaključka: nešto zaista postoji. Pročitajte ovo i recite šta mislite? Ima li života posle smrti? Gde odlazi duša?

EKSPERIMENT U 25 AMERIČKIH I BRITANSKIH KLINIKA NA GRANICI PRIZNATE NAUKE Ima li života posle smrti? Britanski lekari i naučnici spremaju se da eksperimentalno provere postoji li život posle smrti. Detaljno će ispitati 1.500 pacijenata koji su preživeli kliničku smrt - zaustavljanje srca ili isključivanje mozga - pa potom pričali kako su videli „jarku svetlost na kraju tunela“

НОЋ И ДАН

Звездано небо раширило је крила

своја изнад мене док ходим... Шапат

нежног ветрића јужног, пролећног,

кроз дрвећа грана и лишћа ми шапуће

песму своју умилну... Свиће зора у злато

окићена, птица првих пој чује се тихо, па

све гласније радости пун... Пробехарале воћке

милују

Много волим животиње. Имали смо у кући хрчка, зеца, златне рибице, пса и папагаја(наравно не у исто време). Мала исправка: папагај по имену Маки и пас Оги су били заједно(Маки у кући, Оги у дворишту). Најдуже је био Маки, жут као лимун и невероватно весело створење(4 године, док није побегао). Шта је све радио, то је било чудо! Знате

Povremeno kad čitam neku štampu, na primer: "Alo", "Kurir", "24 časa", "Novosti", zasmetaju mi naslovi. Sve crno da crnje ne može biti... Prekjuče pročitam: čovek sam sebe kastrirao, a to je uradio da bi dokazao supruzi da je voli. Bolje da je otišao kod psihijatra! Ili internet pedofil, čitali ste o tome sigurno, da se ne ponavljam. Pa onda dečje tuče u školi ili u dvorištu, to je užas! Neverovatno mi je da su deca postala toliko surova.  Zar je moguće da su ljudima toliko privlačni šokatni naslovi? Lepih i veselih naslova je malo, vrlo malo, tek toliko da

Prodje i 8 mart, ništa posebno. Sve pohvale za one žene što su organizovale akciju borbe protiv raka dojke, ali skromno je to bilo... Željko Samardžić je svojim pesmama obradovao mnoga ženska srca(pa i moje, nije me stid priznati, čovek lepo peva) Počinje danas "Veliki brat: Vip All Stars", pogledacu ko će ući. Ali ne očekujem ništa novo... Svi će brbljati koješta, lupetati, kreveljiti se, pokazivati intimne delove tela(kao Peđa d' Boj, užas!) Ukratko, biće tu svega, samo ne pameti... Penzije stižu, na radost penzionera... Reke rastu, videćemo dokle će... Žao mi je naših

Kad sam bila dete jako sam se radovala prvom snegu(bilo ga je više nego ovih godina), prvim visibabama, mirisu zumbula, prvom lišću na drveću, zelenilu trave, Dani su mi bili tako dugački i ispunjeni... Samo što u poslednje vreme primećujem nešto što mi počinje jako smetati: sveopštu žurbu. Ljudi kao da nemaju vremena zastati i da duboko udahnu, onako kao što bebe dišu(one dišu punim plućima), sesti i pustiti mozak da radi u prazno. Imaju samo 10-15 dana godišnjeg odmora(tu ne mislim na bogataše, oni kao da imaju more vremena, ima se, može se) i to iskoriste da odu

ВАТРА И ЛЕД

Са свеће цуре сузе њене, а пламен треперави

тера мрак душе моје... Пахуље беле споро клизе

као да играју неки само њима знани плес топећи

се на лицу мом док стојим на врху брда белог...

У тишини бескрајној посматрам траку сребра што

река беше како вијуга између брда безбројних...

Свиће