B92 Blog

 

Beogradski novinar Dejan Anastasijević vratio je veru u čast novinarske profesije svojim svedočenjem na sudjenju Slobodanu Miloševicu pred haškim Tribunalom 2002. godine. Njegov iskaz na sudu važan je ne samo zbog utvrdjivanja istine u vezi sa počinjenim ratnim zločinima, već i za skidanje ljage sa srpskog novinarstva.

Ne sme se nikako i nikada zaboraviti da je Slobodan Milošević svoj politički uspon započeo i izveo upravo preko ledja ovdašnjih novinara. Najpre je to uradio na silu, progonom mladih novinara "Studenta", lista beogradskih studenata. U proleće 1987. godine Milošević je manirom tipičnog partijskog aparatčika isfabrikovao aferu u vezi sa naslovnom stranom "Studenta", koja je navodno vredjala lik i delo J. B. Tita. Žrtvujući jednu sjajnu generaciju mladih novinara, Milošević je tu aferu vešto iskoristio za održavanje čuvene "8. sednice", koja je bila uvod u "godine raspleta". A u tim godinama novinari su medjusobno bili oštro podeljeni,

Sveže ispisani grafit na zidu jednog novobeogradskog paviljona u ulici Luja Adamiča još jedan je dokaz
otrežnjenja ovdašnjih navijačkih masa, koje od drveta, pardon, od fudbalske lopte godinama nisu videle šumu, tj. život.

Od nekadašnja 4 stuba Srbije gotovo da ništa nije preostalo: SANU je kompromitovana, SPC je ponižena razdorom i svadjom vladika, list "Politika"  je u velikim dugovima, a "Crvena zvezda" je bankrotirala.
Zaključak, u duhu ovog grafita: umesto stubova, vreme je da Srbija gradi mostove!

 

Onaj zbog koga smo nosili crvene marame oko vrata i mahali buketima cveća sa beogradskih i ostalih gradskih i varoških trotoara mrtav je, evo, već skoro tri decenije. Tog 4. maja 1980. godine prestalo je da kuca, kako su nam tada pričali i pisali, srce najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti. I dan danas mi u ušima odjekuje pesma "Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!" Pevala se uoči, a još više posle sahrane Josipa Broza Tita.

Da je ovih dvadeset i devet godina proteklo u mirnom i mudrom skretanju sa Titovog puta  na magistralu koja vodi ka ujedinjenoj Evropi, Josip Broz bi nam danas izgledao kao uparadjena, razblažena varijanta velikog diktatora. Medjutim, posle 4 balkanska rata i njihovih poraznih ishoda, Tito je  postao mit, simbol vremena kada se dobro živelo. Čuveni grafit "Bravar je bio bolji!" najslikovitije izražava  javno mnenje o Titu, o njegovom liku i delu.

Titovi naslednici, Slobodan Milošević i Franjo Tudjman,  poneli su s

Alber Kosri je egipatski pisac, koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine, kada je iz Kaira stigao u Pariz. Piše na francuskom jeziku, ali su likovi njegovih romana smešteni u Egipat. Do sada je napisao 8 romana. Prvi roman „Ljudi koje je bog zaboravio“ objavio je 1940. godine, u 27. godini života, a poslednji „Boje prljavštine“ 1999. godine.

Glavni junak romana „Boje prljavštine“ vešt je i inteligentan lopov, jedan od onih likova kakve Alber Kosri najviše voli da oslikava u svojim knjigama, a koji podrivaju red u svetu nepravde, gde su siromašni izloženi tiraniji bogatih. Sve omiljene teme Albera Kosrija našle su svoje mesto u romanu „Boje prljavštine“: mržnja prema bogatašima, ismevanje taštine moćnih, želja da uspeh i priznanje dožive ljudi koji to zaslužuju, a ne moćnici – lopovi, diplomci akademije delikvencije, koji deluju pod okriljem zakona, kao i to da prave vrednosti u životu nisu u posedovanju materijalnih dobara.

Odlomak iz romana „BOJE PRLJAVŠTINE“ Albera Kosrija (Albert Cossery)

Odsečen radnički prst u Novom Pazaru, spaljeni mafijaši u džipu u Dobanovcima!

Televizija PINK, njeno ime, zatim uredjivačka politika, kao i sama zgrada, neprocenjivo su svedočanstvo o jednom vremenu, kada su carovali glupost, zlo i primitivizam. Samim tim ovi i ovakvi simboli zaslužuju da budu sačuvani za buduće generacije, makar kao opomena.

Jedna od ideja je da se u zgradi TV PINK na Dedinju  otvori Muzej silikonskih figura, što će sigurno privući veliki broj domaćih i stranih turista. Svi likovi sa naše estrade, počev od pevačica turbo-folka, pa preko političara i akademika do generala i novinara, po kojima pamtimo čuvene »godine raspleta«, trebalo bi da nadju mesta u ovom muzeju. On bi za neke bio Muzej strave i užasa, a za neke druge definitivan obračun sa jednim naopakim vremenom i njegovo svodjenje na pravu meru.

Drugi, ozbiljniji predlog vezan je za otvaranje svojevrsnog Muzeja medija u zgradi TV PINK. Pošto je dobro poznata sramna uloga ovdašnjih

 

Srbija - najvećii muzej voštanih figura pod otvorenim nebom: uvoštili smo se od besparice, nezaposlenosti i dugova!

************

Dedinjski klan - tata mata zemunskog, surčinskog i svih ostalih klanova!

************

Atmosfera je sve naelektrisanija.
Eto zašto struja ne poskupljuje, već samo benzin.

************

Koje voće konzumirati pred eventualne vanredne izbore?
Šljivovica, kruškovača i kajsijevača!

************

Šta povezuje Srbe i Kineze?
Kinezi su žuti, dok su Srbi požuteli od muke!

************

Zašto nas je sve preplavila bezvoljnost?
Narod je spao na prosjački štap, a vlast na prosjačke poštapalice!

************

TAJKUN, kako to gordo zvuči, a grdno odzvanja!

 

Već pet godina, svakog radnog dana od 7h do 15h, Ilinka Mićić, radnica "GRADSKOG ZELENILA", čisti i održava 30 parkova medju novobeogradskim paviljonima, od Tošinog bunara do ulice Otona Župančiča. Doterana, našminkana, sa lepom frizurom i modernim naočarima, u zelenoj radnoj uniformi, "bije bitku" sa PVC flašama, kesama i ostalim urbanim otpacima:

- Rodom sam iz Bratunca. Za vreme rata kuća nam je izgorela, porušeno sve do temelja. Sa decom i mužem sam izbegla u Beograd, i evo me, čistim smeće što narod baca. Šta da vam kažem!? Imam jako loš utisak o narodu, prljavo je, nemaš reči da opišeš. Piju po parkovima kao da je kafana, a ne mesto u prirodi gde se ljudi mogu prošetati i deca poigrati. Svaki dan čistim, nabadam sve i svašta ovom mojom zašiljenom šipkom, i sutradan kao da ništa nisam uradila.

Na pitanje šta bi promenila kada bi nekim čudom postala gradonačelnica Beograda, Ilinka Mićić odgovar

 

Predstojeći vikend u znaku je još jednog fudbalskog praznika, ovog puta kvalifikacionog, za MUNDIJAL 2010. Sastaju se fudbalske reprezentacije Rumunije i Srbije. Pošto se meč igra u dalekoj Konstanci, na obali Crnog mora, domaći navijači ostali su bez slatke stadionske groznice, koja uspešno zamenjuje i bensedin, i kafetin i ostala sredstva odvraćanja od one poznate (auto)kletve: "Proleće je, a ja u Srbiji!"
Zato je grafit na zidu zemunskog javnog WC-a u Vrtlarskoj ulici poput melema na ranu. "SPEKTAKL DAJE SAMO BOJU TRIBINI, DOK JE DRUGARSTVO ČINI VELIKOM!" svakako je poruka sa metaforičnim ambicijama, jer je i život neka vrsta tribine. Bilo kako bilo, autor ovog grafita pripada onim navijačima koji su na ovaj svet došli da ga učine lepšim i boljim, a ne gorim.

 

Beogradski zidovi postali su svojevrsne ikone naše svakidašnjice. Grafit snimljen u ulici Braće Jugovića, u blizini Narodnog pozorišta, na teatralan način ilustruje apsurdnu situaciju nastalu povodom predloga Zakona protiv diskriminacije.
Pojedine odredbe ovog predloga su izmenjene na zahtev verskih zajednica, što je izazvalo veliku buru u delu domaće javnosti. Autor ovog grafita kao da je svojim duhovitim komentarom želeo da podseti da Srbija nema vladu u senci, već - vladike u senci!

 

Te srede, 12. marta 2003. zatekao sam se poslom u Agenciji za mala i srednja preduzeća. Tokom sastanka u kancelariju je uletela jedna od službenica Agencije odsečno izgovorivši: »Pucali su na Djindjića!«. U prvom trenutku nisam poverovao, jer su ranije u čaršijskom opticaju često bile glasine o atentatu. Medjutim, novinarski poziv je uradio svoje: pozvao sam odmah svoju redakciju da proverim, i saznao da je vest o atentatu tačna.

Usledio je novi mentalni manevar: verovatno je to bio samo pokušaj atentata, tim pre što se nedavno, na auto-putu kod hale LIMES, već nešto slično dogodilo. U tom uverenju sam proveo narednih desetak minuta, dok u kancelariju nije vidno potrešena ušla još jedna službenica Agencije, sa pouzdanim izvorom u samoj Vladi Srbije. Rekla je: »Pogodjen je u stomak!« Posle ove informacije, mozak je počeo da sklapa novu sliku:

»OK, pogodjen je, ali će se izvući. Valjda je posle onoga kod hale LIMES nosio pancir.«

Sa tom slikom, obojenom unervoženim službenicima