Kao novinar, započeo sam subotnje izdanje emisije "Mućni glavom" sa pomešanim osećanjima neverice i srama. A kao građanin, osećao sam se istovremeno i besno i tužno.

U subotu, 17. avgusta 2013. gošća emisije "Mućni glavom" bila je tipična predstavnica tranzicionih gubitnica. Ili bolje reći, jedna od mlađih žrtvi neobjavljenog rata u Srbiji svemu obrazovanom, lepom i poštenom.

Gospođica Katarina Petrović je diplomirala na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i već nekoliko godina uzalud traži posao kao inženjer prehrambene tehnologije. Zamolio sam nju i auditorijum da odgovore na pitanje "Zašto ĆUTIMO?"

Samoživo se baveći sobom, naši politički skotovi su postali noćna mora, dok većina stanovništva sanja o radnoj knjižici i overenoj zdravstvenoj knjižici!
Ipak, pojedini sanjari iz meseca u mesec pokazuju nam da nije sve otišlo do đavola.
U junu, na 17. Juniorskoj matematičkoj olimpijadi, koja je održana u Antaliji u Turskoj, učenici iz Srbije osvojili su šest medalja - jednu zlatnu, tri srebrne i dve bronzane.

Subotnje izdanje radio emisije "Mućni glavom" (20. jul 2013.) otvorio sam sa pomešanim osećanjima tuge i besa. Pozvao sam auditorijum u pomoć, sa željom da saznam šta se to dešava u glavama onih koji svojim automobilima i džipovima zbog prebrze vožnje i pijanstva ubijaju ljude. A još više sam želeo da saznam šta se to dešava u glavama (i u dušama) sudija, koje auto ubice osuđuju na kazne zatvora od jedne do dve godine!? Pa ih još dodatno pomiluju i omoguće im da kazne izdržavaju u kućnom pritvoru sa tzv. elektronskim narukvicama!?

Već godinama se, izgleda uzalud, pitam ZAŠTO U OVOJ I OVAKVOJ SRBIJI ŽENE IMAJU MUDA, A MUŠKARCI NE!? Moj dragi kolega Vukan Simonović mi odgovara: "Dokurčilo im, eto zašto..." A Marija Jovanović dodaje: "Na žalost, izgleda da su se odavno pomešali lončići. Zato nam je tako kako nam je. Sva sreća, te su se mnoge prihvatile čuvanja tog "organa", bez koga će, ako se ovako nastavi, ubrzo sve biti urušeno. Ako već nije..."
Poslednji javni istupi glumica Mirjane Karanović i Vladice Milosavljević novi su dokazi da su ovdašnji muškarci obične šonje i da smo zbog toga daleko iza i ispod pobunjenih Grka, Turaka, Brazilaca...

U subotnjem izdanju emisije „Mućni glavom" (1. jun 2013) oštro sam kritikovao ponovno stvaranje kulta ličnosti u Srbiji. Tada nisam znao na šta će ispasti lokalni izbori u Zemunu, održani dan kasnije, u nedelju 2. juna 2013.

Stari režimi su mrtvi, ali na žalost, nisu pokopani, pa se Srbijom širi neizdrživi smrad.

On se naročito pojačava kada se upali televizor ili otvore stranice tabloidne štampe. Na sve strane razbacani ostaci prethodnih režima, koske koje sada služe za glockanje, odnosno za skretanje pažnje javnosti sa glavnih problema Srbije na sporedne.

Ogromna većina građana Srbije sa veliki nestrpljenjem čeka da učestvuje u kvizu »Želite li da postanete zaposlen?«. Umesto toga, i aktuelni režim nudi jevtinu TV zabavu, bajate kvizove i glupirity šou programe sa nacionalnom frekvencijom. Prema procenama stručnjaka, skoro milion stanovnika Srbije je nezaposleno, dok 300 hiljada njih životari u siromaštvu. Kako je krenulo, uskoro će u Srbiji postojati samo dve klase: ona koja se hrani u skupštinskom restoranu i ona koja se prehranjuje u narodnoj kuhinji!

Kažu da se istorija ponavlja, ali uvek kao farsa. U našem slučaju kao tragična farsa: Komunisti su nekada jahali popove, a popovi sada zaskaču dečake!!!

Ali, ni to nije sve! Glasali se, gladujte! Pardon, gledajte:

Francuzima i Nemcima bila je potrebna nepuna decenija da se nakon dve ratne klanice tokom XX veka pomire i zajedno krenu u epohalni proces stvaranja ujedinjene Evrope.
Na žalost i na nesreću ni posle dve decenije Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Albanci ne izlaze iz rovova 20. stoleća!!! Kako je to moguće? I zašto!?

Odgovor na ovo pitanje pokušali su na pronađu učesnici Okruglog stola održanog 6. aprila 2013. u Sarajevu o temi: Stanje međuetničkog poverenja pre 1991. i danas.

Nigde toliko intenzivno ne osećam život kao u nekoj osami kraj mora. I u Sarajevu.

Radi se o žudnji života za samim sobom. Oni retki trenuci kada pred silovitim osećanjem životnosti padaju sve zapreke, opsene, kulise...

Dvadesetak godina posle rata Sarajevo je opet ozareno i rascvetalo kao nekad.