Najsvežiji manevar Miroslava Miškovića povlačanjem iz suvlasništva tabloida „Press" još jedan je demagoški pokušaj najvećeg Miloševićevog ratnog profitera da izbegne zasluženu ruku pravde.

Rezolucijom od 29. marta 2012. godine Evropski parlament pozvao je srpske vlasti da detaljno istraže privatizacije kompanija: C Market, Sartid, Jugoremediju, Mobtel, ATP Vojvodina, Novosti, Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Veterinarski zavod Zemun, Keramika iz Kanjiže, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Prosveta, Azotara Pančevo, polaganje optičkih kablova od strane preduzeća Nuba invest, izvoz šećera u EU, Koncesija za autoput Horgoš-Požega...

Tri, na prvi pogled nepovezane vesti, ponovo ukazuju na groznu činjenicu da Srbija nije država, već geografski pojam, a njeno građanstvo puko stanovništvo, svedeno samo na merenje gledanosti zaglupljujućih TV kanal-izacija.

U petak, 26. oktobra 2012, u 5 minuta do 13h, na stepenicama Beogradskog sajma kod Hale 3, "Nekompromitovani intelektualci Beograda"  organizovali su veoma posećeni performans pod nazivom "ODBRANA & NOVI DANI", sa porukom - Nema povlačenja, nema predaje!

Bila je to, u stvari, promocija dve knjige, posvećene nesalomivom i nepodmitljivom beogradskom duhu.

Tradicionalna radost i više puta do sada potvrđeno zadovoljstvo povodom odlaska na beogradski Sajam knjiga, ove godine su uzdrmani prvim utiskom, na samom ulazu. Sa velikih sajamskih postera smeše se likovi formata Jelene Bačić Alimpić, Isidore Bjelice, Sonje Marinković i Vesne Dedić Milojević i njihovi GIGA - MEGA - NAJ bestseleri. A u Hali I sledi hladan tuš: glavna "zvezda" koja potpisuje svoju knjigu "Neukrotivo srce" je Suzana Mančić.

U senci ovih "glamuroznih pojava" ostala je i godišnjica rođenja našeg nobelovca Ive Andrića i izdanje I kola sabranih dela Stanislava Vinavera, u redakciji profesora Gojka Tešića.

Proleće 2004. godine bilo je baš naporno i razočaravajuće. Vojislav Koštunica je postao premijer, na mesto gen. direktora RTS-a bez konkursa je doveden Aleksandar Tijanić, od lustracije nije bilo ništa, 5. oktobar je sve više ličio na pozorišnu predstavu sa velikim brojem statista, dok je „Naša Krmača“ posle osam godina izlaženja ugašena zbog jakih pritisaka i finansijskih sabotaža, pre svega distributera štampe.

A onda se desilo čudo, nalik onoj čuvenoj sentenci da „Bog nikada ne zatvori vrata, a da ne otvori prozor“.

 

Poštovani gospodine Bajiću,

najpre da Vas pozdravim i poželim svako dobro, kao i uspešan angažman na Vašim umetničkim projektima.

Povodi za ovo otvoreno pismo nisu ni Vaš najnoviji rediteljski poduhvat pod nazivom „Ravna gora", niti mnogobrojne, i pozitivne i negativne reakcije.

Dragi moji političari,

Uz životni standard kakav konzumiram, a vi mi ga pripremiste, ja stvarno ne znam koliko ću dugo živjeti pa evo odlučih da vam napišem pismo zahvale, kako ne bi bilo da vam nikad ništa konkretno ne napisah i ne rekoh.

Bez obzira kojoj političkoj stranci pripadate, oporbi ili vladajućim, želim vam se zahvaliti što ste od jedne jake, industrijske, poljoprivredne, turističke zemlje...moje domovine Hrvatske...u samo 20 i kusur godina uspjeli napraviti, što bi narod reko - "Go kurac".

Sticajem srećnih, predratnih okolnosti, prva knjiga sa mojim imenom kao autorom objavljena je decembra 1990. godine zahvaljujući velikom trudu nekadašnjeg košarkaškog reprezentativca, a sada košarkaškog trenera Zorana Prelevića. Knjiga „To je samo rock and roll" nastala je Zoranovim izborom satiričnih komentara i aforizama, koje sam od 1984. do 1990. govorio u emisijama II programa Radio Beograda „Niko kao ja" (urednica Tanja Nikolovski) i „To je samo rokenrol" (urednik Radoman Kanjevac). Dragulj ove prve publikovane knjige je duhoviti, vrcavi pogovor Zorana Prelevića. Hvala mu na svemu!

Jedna od naročito perverznih i licemernih dimenzija stvarnosti u Srbiji svakako je zelenašenje. Skoro da nema većeg ili manjeg grada u Srbiji u kome u sadejstvu sa advokatima i uz prećutnu saglasnost lokalnih vlasti, kao i naravno one glavne, republičke, ne deluju kriminalci eufemistički nazvani - zelenaši. (Ovaj smešno-tužni naziv datira

Kada bih nekim čudom ili silom prilika bio član(arina)  neke ovdašnje partije, i to baš Demokratske stranke, na neposrednim izborima bih glasao za Gorana Ješića kao novog, svežeg i obećavajućeg predsednika DS.

Zašto baš Ješić? Pa zato što mi se čini da jedini od trenutno pominjanih kandidata za naslednika Borisa Tadića ima znanje, veštinu, umeće, iskustvo i elementarnu hrabrost da DS izvuče iz gliba u koji su je uterali politikanti, šićardžije, karijeristi, tajkunski agenti i kameleoni.