Kolega bloger Boris Drenča je u svom argumentovanom blogu "Dno je blizu" istorijskim faktima ukazao na nerazumni i anticivilizacijski karakter pokušaja rehabilitacije Draže Mihajlovića.

Da je ostavljena mogućnost komentarisanja njegovog bloga, ja bih napisao: Kritikovati i osuđivati ono što su radili komunisti je u redu i legitimno, ali  time se ne mogu amnestirati niti rehabilitovati kolaboracionisti i zločinci.

Međutim, ono što mene posebno irititira je revizija istorije.

Okrutnost tzv. liberalnog kapitalizma i gramzivost njegovih najbogatijih aktera doseže nivo psihopatološkog sindroma. Postavlja je logično pitanje: Ako su zlokobni tvorci nehumanih sistema poput fašizma, nacizma i staljinizma bili namerno slepi i gluvi na tuđe patnje i masovne likvidacije običnih ljudi, šta onda zaključiti o autorima liberalnog kapitalizma? Njihova istorijska režija takođe je odgovorna za veliki broj ubijenih osoba, za masovno siromaštvo i nebrojene muke preživljavanja miliona ljudskih bića. I aktuelna ekonomska kriza, koja drma čitav svet od 2008. godine, svedoči o razmerama pohlepe kao bolesti. Delić te epidemije sjajno je prikazao Majkl Mur u svom antologijskom filmu "Kapitalizam: ljubavna priča".

Zašto samo stranke, tj. političke partije koje konkurišu za vlast i kroje nam zakone i ustave, imaju svoje izborne slogane? Po čemu su one važnije od nas, birača? Pardon, glasača!

I zašto mi birači, pardon, glasači nemamo svoje izborne slogane? Pa ne postojimo mi birači, pardon, glasači zbog stranaka, već obrnuto: stranke postoje zbog NAS birača, pardon, glasača!

... Istorija se ponavljala. Kao prokletstvo. Okupatorski list "Novo vreme", 13. avgust 1941. Prošlo je četiri meseca od invazije nacista na Srbiju. U glavnom glasilu porobljene Srbije publikovan je "APEL SRPSKOM NARODU". Dodvoravajući se nemačkom okupatoru "APEL SRPSKOM NARODU" potpisalo je preko četiri stotine intelektualaca: sveštenici Srpske pravoslavne crkve, akademici, univerzitetski profesori, književnici, umetnici, bivši ministri, diplomate, visoki oficiri, senatori, narodni poslanici, sudije, visoki državni činovnici, predsednici raznih komora, direktori velikih preduzeća, privrednici, industrijalci, trgovci, bankari, advokati, lekari, inženjeri, učitelji...

Posvećeno Branivoju Milinoviću, osamnaestogodišnjem učeniku iz Beograda, prvoj žrtvi režima Slobodana Miloševića. Ubijen je 9. marta 1991. godine na raskršću ulica Maršala Tita i Kneza Miloša, tokom antirežimskih demonstracija.

                                                     * * *  

... Dan posle objave smrti Slobodana Miloševića, dnevni listovi su bili preplavljeni čituljama tugaljivog i ponositog sadržaja. Umrli vođa se veličao kao nacionalni junak, narodni heroj, veliki patriota, žrtva novog svetskog poretka... Ni pomena o njegovim zlodelima.

Ipak sam sinoć otišao na promociju knjige Dobrice Ćosića „Bosanski rat" u beogradskom Domu omladine. Drage osobe dobronamerno su me upozorile da ne vičem, da ne protestujem, da ne činim gluposti. Poslušao sam ih. Samo sam jednom glasno uzviknuo „UA!" nakon neonacističkih nebuloza iz mržnjom otrovanih usta Dragoslava Bokana, nekadašnjeg vođe paravojske zvane „Beli orlovi".

Najneprijatnije iznenađenje večeri bili su naci govori dva mlada književnika, Vladimira Kecmanovića i Marka Krstića. Šta je ove dve talentovane i obrazovane osobe primoralo da budu takvi? Dok sam ih slušao, na ivici da dreknem i njima „UA", pitao sam se iz kog su oni veka došli?!

 

Svako ko još uvek ima iluzije o izborima i političarima za koje glasa neka slobodno pogleda najnoviji film Džordža Klunija "Martovske ide". Napravljen prema pozorišnom komadu Boa Vilimona ovaj film demaskira suštinu moderne politike i nemoralnost političke nomenklature. Džordž Kluni kao reditelj, koscenarista i glumac o svom šestom autorskom ostvarenju kaže:

"Ako ovaj film na neki način odražava cinizam koji smo videli u poslednje vreme, to je verovatno dobro, nije loše podići ogledalo i videti neke stvari koje radimo. Nije loše videti kako biramo svoje zvaničnike."

 

Sticajem okolnosti, prošle nedelje sam imao zanimljivu polemiku sa aktuelnim ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem. U sredu, 22. februara 2012. u Medija centru je održana promocija knjige Duška Lopandića „Regionalne inicijative i multilateralna saradnja na Balkanu" u izdanju Evropskog pokreta. Kao jedan od prisutnih novinara postavio sam pitanje autoru knjige da li se u njoj bavio i saradnjom između Srbije i Kosova. Takođe, postavio sam mu pitanje kako on gleda na ovdašnji tretman Srba južno od Ibra, naročito na odnos prema Srbima - ministrima u vladi i poslanicima u parlamentu Kosova. Pomenuo sam da mediji u Srbiji njih pežorativno nazivaju „Tačijevi Srbi", a veći deo javnosti - izdajnicima.

Ironijom istorijske sudbine, ove nedelje u senci halabuke povodom filma Anđeline Džoli, jedne umetničke intepretacije, dogodila se jedna stvarna, dokumentarna drama.

Ove nedelje, dok su se mediji bavili jednom umetničkom fikcijom, na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu svedočio je Momir Nikolić. Ne lik iz filma, već bivši oficir Vojske Republike Srpske.

Ove nedelje njegove reči izgovorene pred sudom za ratne zločine nisu iz nekog filmskog scenarija, već stvarne. I tragične.

Reč "bojkot" engleskog je porekla, a sam izraz potiče od imena upravnika jednog velikog poseda u Irskoj, izvesnog Džemsa Bojkota, protiv koga je irska Zemaljska liga 1880. godine organizovala specijalan oblik borbe putem ignorisanja i upropastila ga.

Ako je istorija učiteljica života, a jeste, irski primer je veoma poučan 132 godina kasnije i za građanke i građane Srbije. Primer bojkota najbolje se može uporediti sa ofsajdom u fudbalu: protivnički igrač se pomoću tzv. ofsajd zamke nađe u nedozvoljenom položaju, i od njegovog gola nema ništa.