Tačno tri meseca i devetnaest dana po Ana Marijinom nestanku, na vratima moje kancelarije pojavio se vitalni starčić, s tankim, negovanim brčićima, na pragu osamdesetih, u iznošenim cipelama i malkice pogužvanom, dva broja većem kariranom sakou kog je, očito, oblačio samo za specijalne prilike. U desnoj ruci nosio je prvo izdanje mog Famoznog bicikliste, a levom, čvrsto ga stežući za plastičnu ručku, cimao ogroman tamnocrveni kofer na točkiće, koji je do četvrtog sprata dovukljao pešice (iako je zgrada imala lift), što sam rekonstruisao po lupnjavi sa stepeništa koja je, poput zvučne prethodnice, najavila njegov dolazak:

– Jeste li vi Igor Basarić?

– Da, izvolite...

– Nemojte pogrešno shvatiti, gospođica je uvek bila tako ljubazna i draga, ali stan više ne mogu da joj čuvam...

– Molim vas, budite konkretniji. – Dužna je već četvrtu kiriju te sam morao ući u stan i detaljno pregledati njene stvari, ne bih li pronašao nekog ko je poznaje. Mislim, naravno, na gospođicu Ana Mariju...

 

Zamolio sam da pričeka dok skoknem do bankomata, kako bih mu isplatio zaostale kirije – praktično otkupivši kofer kog je, očito, po svaku cenu hteo da se reši. Upadljivo je oslovljavajući u prošlom vremenu, stanodavac je izrazio bojazan da je gospođica nekako povezana sa Zemunskim klanom, te je i kofer s njenim stvarima držao za krajnje riskantan dokaz koji bi njega lično mogao uvesti u opasne probleme...