Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

Levica i desnica, odavno, ne postoje u svojim klasičnim oblicima. Ovi pojmovi, kao politički pojmovi, su se javili tokom Francuske revolucije, pre više od dva veka, kada su se borile revolucija i restauracija i kada su u prvoj postrevolucionarnoj francuskoj skupštini pristalice revolucije sele s leve strane sale, a njihovi oponenti, pristalice restauracije, s desne strane. Ova podela na levicu i desnicu je obeležila 19. vek, koji je protekao u borbi revolucionarnih i konzervativnih sila, a dobacila je do prve polovine 20. veka. Bila je na vrhuncu tokom španskog građanskog rata, koji je bio „čisti" rat levice i desnice. Od toga vremena levica i desnica se rastaču kao politički pojmovi, jer revolucija i restauracija prestaju da postoje kao zaokruženi i odeljeni svetonazori.

Povodom Međunarodnog dana demokratije naša gošća-blogerka je Vukosava Crnjanski, direktorka CRTA (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost). 

Međunarodni dan demokratije, 15. septembar, treću godinu za redom obeležavamo debatom koju pokrećemo na osnovu istraživanja "Učešće građana u demokratskim procesima". Ideja nam je da zastanemo, podvučemo crtu i pogledamo gde se Srbija nalazi kada govorimo o demokratskim procesima.

Kod nas se već vekovima raspravlja od intelektuacima u politici. Još od vremena kada je Dositej ušao u Karađorđevu "partiju", a hromi Vuk u "partiju" kodže Miloša, razmišljale su umne glave da li da se hvataju u vrzino kolo politike ili da ostanu na divanu, sve duvan pušeći. Pa su one umne glave koje su ostale na divanu duvan pušeći ocenjivale one druge umne glave koje su se uhvatile u vrzino kolo političestva. Većina ovih rasprava i ocena je bila jalova, a tek pokoja je gađala metu, jer se o ovim stvarima i ne raspravlja, nego se lepo pokažu u vremenu svačiji rezultati - to jesi, to nisi, ovo si mogao, a nisi hteo, ovo si hteo, a nisi mogao da uradiš. Većina ovih rasprava je počivala i dalje počiva na pogrešnim pretpostavkama.

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

Сада, ја када бих био говно од човека, требао бих да оптужим апсолутно све атеисте за колективни злочин у Орегону против верујућих особа. Сви сте колективно криви и нема оправдања за вас. Кери Вајт, брн ин Хел! Овакве ситуације дођу 1 на 1, ако сте говнар од човека, да се светите и да хебете кеву својим неистомишљеницима.

Ипак, није тако. Нико од наших веселника са Запада не сме да прозбори оно што је свима поодавно јасно. То је да је Америка поодавно изгубила компас глобалног лидера.

Америка не носи више Слободном Свету апсолутно ништа. Америка више и није слободни свет. Она је постала скуп психотичних појединаца, оличених у председничкој кампањи господина Трампа, све до највећег одагнања од илузија, оличеног у господину Обами, који, да је довољно културан, морао би да врати своју Нобелову награду и премију.

"Gospodo, u epohi imperijalizma, koju karakteriše zaoštravanje klasne borbe i zbijanje klasnih redova, u našim redovima, dakle redovima srednjih klasa, umesto sve veće solidarnosti interesa, koja bi se izražavala u organizacionom jedinstvu i svesnijoj političkoj akciji, nailazimo na potpunu zbrku i najrazličitije interese i težnje. U periodu sazrevanja kapitalističkih suprotnosti sudbina naše klase je u tome što je priklještena između monopolnog kapitala i zahteva radničke klase za boljim uslovima i većom sigurnošću. Ovaj nezgodan položaj i rađa našu svest o dvostrukom frontu

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.