Ima puno zabave u povezivanju totalno nebitnih informacija sa realnim životom. Mislim na podatke koji stvarno ovde nikog ne interesuju. Kao na primer planovi Evropske komisije o energetskoj efikasnosti. Koga je briga?

A onda, posle pete stranice elaborata, stiže se do nekih brojki. Koliko će ta energetska efikasnost da košta, koga, kako, kojom dinamikom, koliko ljudi će da usisa, iz kojih industrija?… U svakom slučaju, igra velikih brojki. O tome sam pričala ove nedelje na klikerima .

Srbija je podstaknuta da se prikloni evropskoj

Međusobni odnosi u ogromnom javnom sektoru Srbije tako su komplikovani da treba biti genije kako bi se oni odmotali. Može se reći da ih je i stvorio neki kreativni um, kobajagi u njihovom interesu. E, da je takva dovitljivost uložena u inovacije u srpskoj privredi ona bi možda danas drugačije izgledala.

Uzajamni dugovi među električnim, transportnim i komercijalnim državnim preduzećima godinama su se nagomilavali zbog lošeg upravljanja i zloupotreba i predstavljaju srž fiskalnih problema u Srbiji. Da navedem samo neke: dugovi Srbijagasa iznose preko 1,5 milijardi

Prema najavi medija, približio se trenutak kada će predsednik Nikolić izaći sa svojom novom, drugom po redu, platformom za Kosovo. U najavi tog dokumenta predsednik je rekao da će taj papir predstavljati njegov predlog "konačnog rešenja", da će biti linija ispod koje on nije spreman da ide i da će to svoje vjeruju staviti na radni sto premijera Vučića, «jer je vlada ta koja vodi politiku", te da će time njegova misija u pogledu južne pokrajine biti okončana – sve ostalo će biti u premijerovim rukama.

Postoje izbori odluke i izbori prolongiranja. U novijoj istoriji Srbije izbori odluke su bili 1990, 2000. i 2012. godine, jer se na tim izborima konfiguracija vlasti oblikovala i, potom, cementirala - u nekoj od svojih zaokruženih struktura, koje otuda možemo zvati „režimima". Izbori 2012. godine su u tom smislu bili specifični, jer su u isti mah predstavljali i početak novog političkog vremena i zadržavanje ranijih struktura (Ujedinjeni Regioni Srbije i SPS) u vlasti, da bi izbori 2014. godine malčice pročistili stvar (URS su ispali i iz parlamenta i iz vlasti, a stranke koje su simbolično vezivane za „petooktobarski" period poput DSS i LDP „samo" iz parlamenta) još uvek donoseći u vlast spoj onih koji su u njoj bili pre 2012. godine (SPS) i onih koji su u nju stigli nakon ove godine (SNS). Pri svemu tome se nije menjao strateški pravac zemlje, te se može reći da su, spoljnopolitički gledano, oni koji su formirali vlast nakon 2012. godine nastavili, sa manjim otklonima, spoljnu politiku prethodnika koja se svodila na suptilno balansiranje između Zapada i Istoka, uz proklamovan cilj pridruživanja Evropskoj uniji, uz zadržavanje istovremeno korektnih odnosa sa drugim svetskim silama (Rusija, SAD, Kina).

Do sada je za srpske političare postojala podela na bratsku Rusiju, prijateljski nastrojene zemlje i one treće kojima težimo i sa kojima moramo gajiti korektne odnose. Dolaskom Aleksandra Vučića na tron saznali smo da imamo prijatelja na sve strane a da toga, do njegovog dolaska, nismo bili ni svesni. I pored onog njegovog, sada već poznatog - “prvi put u istoriji Srbije”, imamo i - “moj prijatelj Orban/Vestervele/Cipras/Kurc...” (Ali niko ga nije pitao šta mu dođe Putin jer bi u tom slučaju preko usta morao da prevali reč - tata)

Кад су неког човека питали зашто је решио да се упусти у приватни посао објаснио је да је то последица онога што му је шеф рекао. А шта је шеф рекао? Па, просто: „Отпуштен си"!

Е, у Србији то тако не функционише. И 30 година након што је земља кренула ка тржишној привреди лагодан државни посао још увек је „кец у рукаву" у односу

Naslov jedne vesti od pre dan-dva svojom me je skrivenom porukom uznemirila. Naslov glasi: Manuel Vals: "Slika utopljenog dečaka iziskuje hitnu akciju." kada sam je pročitao pomislio sam kako je istina da đavo leži u malim stvarima. Hitnu akciju međunarodne zajednice, sudeći po Valsovoj izjavi, ne iziskuje izbeglička kriza koja desetine hiljada ljudi nateruje u izbeglištvo i moguću pogibelj, već slika dečaka čiji je leš voda izbacila na neku tursku plažu. Da fotograf u datom momentu nije bio na tom mestu, da li bi bilo povoda za hitnu akciju iako bi masa izbeglica i dalje završavala na dnu Mediterana ili na budimpeštanskoj železničkoj stanici ako je uspela da preskoči ogradu od bodljikave žice?

Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?

Наука и истраживања у данашњем свету битно утичу на то која земља ће бити добитник и део су глобалне трке конкурентности. Дуга је историја Србије у производњи еминентних истраживача и научника. Чак и данас неки од најмодернијих производа и најбољих решења долазе из Србије. Рецимо оно што раде Strawberry и Норедус. Ја бих рекао