Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da “Svira Dilan u Ljubljani”. I sta god bio sadrzaj tog

Čitam nešto zvanična istraživanja renomirane firme "Rekla kazala" koja u moru interesantnih tema, čiji talasi zapljskuju novinske stranice, neretko obrađuje i srpsku veštinu ugradnje. Po njima, sve što se radi budžetskim parama mora da ima sertifikat "IMT".  Za "Ima li Mene Tu?" još kažu da je motor glavne privredne grane - ugradjivanje i društveni razvoj. Ugrađuje se u kubik, u kvadratni metar, barel, kilovat, put, most, prugu, lokomotivu, vakcinu, priključak, dozvolu, ... Samo je nebo granica. I to do nedavno.

Oduzimanje dozvole, negativni bodovi, novčana kazna, za neke i zatvorska kazna, ... - sve to nam donosi primena novog Zakona o saobraćaju. Da li se u ovom slučaju primenjuje taj Zakon ili on važi samo za nas obične smrtnike:

 

 

Koliko li je ovo kaznenih poena? I zna li neko koji je ovo Kragujevčanin?

Svaka mudra država i njena spoljna politika teže da probleme u odnosima sa susedima i u okruženju svedu na nulu. U vreme kada kod nas , na prostoru bivše SFRJ nije bilo pameti ni mudrih politika, umesto svođenja problema na nulu težilo se da se susedi svedu na nulu- ili da bude kako mi hoćemo ili da ih ne bude.Konačno i na sreću, vreme takvih politika i političara je prošlo, a vreme razuma neumitno poptiskuje iracionalnosti, prošlost odlazi u prošlost, ne treba i u zaborav, a sadašnjost konačno biva okrenuta budućnosti.Polako ali sigurno region se vraća pameti, rešavanje odnosa sa susedima postaju prioritet a mir i stabilnost u regionu zajednički cilj i dobro. Srbija i Hrvatska su ključni činioci tog procesa i dobro je da sve bolje sarađuju.

Nedavni tekst u zagrebačkom Globusu pod naslovom “Tadićeva ofenziva: Kad Srbija govori, Hrvatska šuti “u kojem je predsednik Tadić opisan nizom laskavih metafora, poput“neokrunjeni kralj europskog jugoistoka” "balkanski šarmer", "balkanski politički supermen",  "ljubimac svetskih centara moći","glasnogovornik tema koje su od opšteg regionalnog interesa"može se posmatrati iz različitih uglova.

Toliko hvaljenje predsednika Srbije može se tumačiti

Zahvaljujući NDI Srbija, a na poziv Kancelarije izborne jedinice Južni Belfast i g. Alisdera Mek Donela, imao sam priliku da sa grupom prijatelja učestvujem u njegovoj kampanji, kao i da pratim izbore održane u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK). Svesno zaobilazeći objašnjavanje komplikovanih istorijskih okolnosti i konflikta koji deli ostrvo Irsku na dve države, kao i paradoksa izbornog sistema u kojem je moguće da ona stranka koja osvoji ukupno više glasova dobije ukupno manje mandata, želim da svoju pažnju pojednostavljeno usmerim na relaciju: predstavnik građana - birač - sistem, trougao koji funkcioniše na jedan potpuno drugačiji način nego kod nas, s nadom da će doći vreme kada će barem deo ovakvog odnosa postati uobičajena praksa i u Srbiji.

Pošto "moje" tri države ne izvršavaju svoje dužnosti prema meni kao građaninu odlučio sam da raspišem javno nadmetanje za nove novcijate države, kako bih svojevoljno promenio kvalitet života i postojanja.

Propisani Uslovi koje moraju da ispunjavaju kandidati:

 

- Odricanje od svojatanja mene kao građanina ove planete (ja nisam ničiji već svoj)

- Odricanje, iz svojatanja (podaničkog ili drugog) proizvedenih obaveza plaćanja  poreza, nareza, taksi i ostalih sličnih reliktnih  glupavosti.

- Onemogućavanje

Evo bas ovih dana imamo priliku da citamo kako Milo Djukanovic u najboljem maniru svog nekadasnjeg saborca i ucitelja Milosevica optuzuje celokupnu crnogorsku opoziciju da je "sklepana" u inostranstvu (u Tadicevom kabinetu) ...

Aj' da zamislimo za trenutak da je tako. Ono sto Milo u svojoj zaslpeljenosti ne kapira je da je jedna od najtipicnijih pojava u drzavama sa diktatorskim rezimom BAS ta situacija da je opoziciji potrebna (neophodna) podrska iz inostranstva. Po Milu ispada da on prakticno ne bi imao opoziciju da je nije Tadic "sklepao". Sto bi bio NEOBORIVI dokaz da je CG nedemokratska

U nekom pogledu ovo je gore od Buša. Prvo, zato što je Obama prisvojio pravo da ubija američke građane koje on optuži da su "teroristi" samo na osnovu svoje sumnje ili sumnje od strane CIA, pravo  koje Buš nikada nije javno prisvojio. Drugo, Obama kaže da te vlada može pritvoriti zauvek čak iako si oslobođen na sudu i javno je puštao ideje o "preventivnom pritvoru." Treće, Obamina administracija, proširujući upotrebu napada bespilotnih dronova, tvrdi da SAD ima pravo po međunarodnim zakonima da vrši ubistva bez suđenja u suverenim zemljama sa kojima nisu u ratu.

 

Ne znam da li su Boris Tadić i njemu potčinjeni državni i stranački hohštapleri slušali današnji „Kažiprst", ne znam takođe da li su to učinili neki blogeri sa B92 blog platforme, a ako jesu, možda su, uprkos čvrstoj odluci i slabim plućima, ipak poželeli da zapale cigaretu, jer  u studiju sa Danicom Vučenić nije bio ni Tomislav Nikolić, ni Vojislav Koštunica, ni Velimir Ilić, nego žena pred kojom bi svi zajedno trebalo da se postide.

Za one koji nisu slušali današnju emisiju,