U Hrvatskoj ovih dana kruži anegdota da je HDZ-u bilo mnogo lakše sa Mesićem, nego što im je sada sa Josipovićem.

Predizbornom kampanjom u Hrvatskoj, Ivo Josipović je razbijao mitove i mitologiju, a glasove je dobio na pragmatičnoj politici koja promoviše bezuslovnu regionalnu saradnju, borbu protiv korupcije i povratak pravde i dostojanstva običnim građanima.

Posjetivši juče Republiku Srpsku, Ivo Josipović je prije svega skrenuo pažnju na problem povratka i posjetio Hrvate koji žive u ovom dijelu BiH, i naravno političke faktore koji su u direktnoj vezi sa kvalitetom

Oni su visoko zato što mi klečimo, natpis je na ulazu u jednu staru atinsku kafanu.

Kolijevka demokratije ovih dana muku muči sa dugovima i kreditima, teškom finansijakom krizom. Sve ove promjene prate burne reakcije građana.

Protesti su tako svakodnevnica Grčke.  

I pored vrlo teške situacije u zemlji protesti u BiH su tek incidentni.

Građani se ustručavaju iskazati svoje mišljenje u bilo kom obliku, nadajući se valjda spasenju od nebeskih ili vanjskih sila.

A njih nema

Kaže mi prij neki dan  frizerka, vrijedna

Samo lagano i bez nervoze ... prvo noga, pa ruka ... opet ruka, leva noga ... sada udahni, ama kretenu ne zadržavaj taj vazduh, šta si se ukipio, moraš posle i da izdahneš ... osmehni se, veselo, da izgleda optimistički ... dobro, i ako lepo, pažljivo i prilježno slediš moja uputstva i ne pokušavaš na svoju ruku kao do sada, dovešću te ja do jevrope ... i posle ćeš dobiti keks ... 

U Sloveniji je na delu zavera. I to ona najbolja. Vatikanska. Još kad se uzme u obzir da je parlament na raspustu i da je za novinare takozvano vreme kiselih krastavaca, kada mogu samo da dave babe po pijacama, zavera je hit. Naravno da je u njoj glavni junak – novac, a samo naizgled deca. Ne obična deca o kojoj crkva sve zna, već ona njena. Ona deca koje nema, iako svi znaju da je ima dovoljno da se kvalitetno svojim brojem bore protiv bele kuge.

Jedino što stare udbaške špije umeju da rade je da seju mržnju, drže svoje građane u strahu, i stvaraju haos od budalastih dezinformacija, prosto, jer kvalitetan finansijski plan ne postoji.

Da u najnovijem hrvatskom budalasanju postoji "inteligentni dizajn" očito je od samog starta, od ustoličenja ministra Hasanbegovića početkom tekuće godine, preko raznoraznih mračnih splitskih popova koji saslužuju molebane za pokojne fašističke lidere - nepomen im ime zločinačko; do nekakvih bizarnih zatrašivanja trkom u naoružavanju.

Kako god, kada sretnete obične i gradske ljude, iz većih hrvatskih urbanih sredina, nigde ne primećujete ovu hasanbegovićevsku debilanu: obični ljudi iz Hrvatske, posebno u okruženjima gde su podjednako stranci, oni se oslanjaju na i raduju pomoći suseda iz Srbije.

Sećam se još svog prvog posla, da vučem gajbice po hotelu Metropol, i moje fascinacije pečatom magacinskim, valjda zaostale iz „Strogo kontroliranih vlakova“... na koje sam baš nedavno mislio dok sam vozom/vlakom putovao s kraja na kraj zamrznute Češke. A na tom poslu (nisam nikakav zabavni park stekao, a nije ni bilo posebno zabavno; najzabavniji trenutak mi je bio puštanje uhvaćenog miša na slobodu, hotel je vrveo od njih) sam u pauzi čitav blokčić za pisanje sa sve hotelskim logotipom ispečatirao, svaku neispisanu stranicu overio, pa mi je šef strpljivo objasnio kako to nije osobito mudro. No, hajde, bio sam mlad.

Zoran Stevanovic

Ко зна како би мађарско естрадно небо данас изгледало да није било новијих српских сеоба које су становнике наше земље, у првом реду оне образоване и талентоване, расејавали у правцу севера.

Да ли ће могући одлазак телевизије РТЛ из мађарског информативног простора, услед најављеног опорезивања, уједно значити и да ће са малих екрана у домове гледалаца стизати мање насиља, примитивизма и кича, којима већ више од две деценије ова телевизија настоји да публици наметне културолошки модел који са културом има занемарљиво

Kao novoimenovani regionalni savetnik za politička pitanja veoma sam se radovao svojoj prvoj poseti jugu Srbije. Nakon što sam tokom prve nedelje u Srbiji u ambasadi u Beogradu išao sa jednog brifinga na drugi, jedva sam čekao da, iz prve ruke, saznam sve o delu Srbije o kojem su mi ljudi na sastancima pričali.

Pre nego što nastavim, možda bi trebalo da se detaljnije predstavim. Iako sam stacioniran u Beogradu, pozicija je regionalna, što znači da, pored Srbije pokriva i Bosnu i Hercegovinu i Kosovo. Svrha te nove funkcije jeste da obezbedi sveobuhvatniji strateški pristup radu na sprečavanju konflikata kroz projekte i programske aktivnosti, koje britanska Vlada finansira na Balkanu.

Iako su problemi u Srbiji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu različiti, svi se sreću sa istim izazovima poput reforme sektora bezbednosti, jačanja uloge i funkcije građanskog društva i funkcionisanja etnički raznolikih zajednica. Obzirom da su se na ovim prostorima dešavali nekih od najkrvavijih sukoba u nedavnoj istoriji, nije iznenađujuće da tenzije još postoje.

Upravo ovaj poslednji izazov - funkcionisanje etnički raznolikih zajednica - odveo je mali tim ambasade i mene na jug Srbije. Taj deo Srbije, koji se graniči sa Kosovom i Makedonijom istovremeno je jedan od najsiromašnijih, ali i jedan od najinteresantnijih delova Srbije, u smislu etničke raznolikosti.

Vest da su Svilen konac, Kad ja pođoh na Bembašu i Kad si bila mala, Mare u Medjunarodnom sudu za ratne zlocine u Hagu na jučerašnjem prolećnom koncertu horski pevali sudije, tužioci, branioci i ostali službenici - me je oborila s nogu. Elem, dva orkestra i hor izveli su tradicionalne melodije iz bivše Jugoslavije, pretpostavljam za optuženike i zaposlene, jer vest je štura, samo se kaže da je to treći po redu koncert u Tribunalu, da su u orkestru i horu svirali  i pevali sudije, tužioci, branioci i službenici Tribunala iz mnogih zemalja, te da su im