Nedavno su se predstavnici privrednih komora Srbije, Slovenije i Hrvatske složili u tome da stvaranje neke nove “ekonomske SFRJ” nije pitanje nostalgije, već potrebe izlaska iz krize, zbog novih investicija, ali pre svega boljeg standarda građana.

 

U prilog tome ide i činjenica  da je  Srbija u 10 meseci prošle godine 32% svog ukupnog izvoza i 11,6%  uvoza realizovala u državama, bivšim republikama , SFRJ i da sa svima osim Hrvatskom i Slovenijom ima suficit.

Reklo bi se da je akcija dole uspela.

Biti Rom u Mađarskoj nikada nije bilo lako. Njihova izopštenost iz gotovo svih društvenih tokova, koja vuče vekovne korene, nastavlja se i posle ulaska zemlje u Evropsku uniju, iako su mnogi očekivali suprotno. Oni danas čine blizu 10 odsto stanovništva te zemlje i brojniji su nego sve ostale manjine zajedno.

Najnovije statistike pokazuju da je u ovoj zemlji

Naravno da se podaci o nekim osobama prikupljaju, ali u Srbiji nemamo čak ni priliku da saznamo njihov broj. Kada ne znamo njihov broj, nemamo prilike ni da saznamo zbog čega se ti podaci prikupljaju. Ako se zna da se na neke "glasnije" nevladine organizacije gleda itekako sa podozrenjem, ne bi me čudilo da je i u Srbiji na delu prikupljanje podataka o predstavnicima nevladinih organizacija.

Koliko je meni poznato u Nišu je prarktično dvovlašće podeljeno na neravnomerne časti. Gradonačelniku je, kako kažu mnogi, pripalo malo manje parče  a izvršnom direktoru direktoru resorne direkcije za izgradnju Niša,  zapošljenom na ugovor o delu, veće. Ja kao građanjin Niša njih dvojicu vidim kao nadležne za (ne)sanaciju i odgovorne za ovu bruku. Međutim oni su izgleda zadojeni svojim viđenjem "po BOLONJI" pa BOLE NJih uvo za most. I tako već pet meseci.

Tvrđavski most u Nišu decembra 2010:

Bilo je proljece devedeset pete. Ne pamtim tacan datum. Samo znam da je bio maj. Ostalo mi je jos koji mjesec do mog 19. rodjendana. Kad sam se probudio iz dvonedeljnog sna, ili ti kome, nisam mogao da govorim, nisam nista video i nisam osjecao svoje tijelo. Jedino sto sam tad imao bile su misli.  Bio sam siguran u dve stvari; da sam ranjen tog prvog maja I da sam mrtav.

Vidis, govorio sam sebi i u sebi,  nije tacno da kad ljudi umru ostane samo dusa. Ostane, bar za neko vreme i misao. Prokletstvo ili ne, misao je jedino sto  ostaje covjeku u predvorju smrti.

Zadnje slike mog zivota iz tog prvomajskog jutra bile su slike krvi i uzasa. Vrisak  majke cija je petogodisnja cerka docekala smrt u  njenom  narucju. Vrelina vlastite krvi  pomjesana sa strahom od smrti ciji sam hladan zadah osjecao na licu.

Kao da na ovom svetu nema ni prečih ni uzbudljivijih tema, mnogi se ovoga leta pitaju šta će nam zaista doneti ta 2012, koju neki nazvaše godinom „D". Lavinu je pokrenuo autor aktuelnog filmskog hita tako što je potopio sve znano i neznano, i zemljinu kuglu pretvorio u mesto ne baš prikladno za život, barem u narednih nekoliko miliona godina. Da li je taj dasa glasnogovornik

Neki moji sugrađani u Mađarskoj su u subotu ponovo marširali, mitingovali i vikali. Toliko žestoko da mi se u jednom trenutku učinilo da iz njihovih usta sevaju varnice, koje su se na plus četrdeset stepeni lako mogle pretvoriti u buktinju.

Vika se, malo pomalo, pretvorila u pretnje. Naizgled iz čista mira, ničim izazvani, poručivali su onim sugrađanima koji po boji kože i etničkim osobenostima nisu kao oni, da ne žele da žive ni sa njima, niti pored njih.