Današnji susret predsednika Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH u Sarajevu je novi važan događaj u regionu koji pokazuje da dolazi vreme razuma i normalizacije, dijaloga i sporazuma umesto drčnih konfrontacija i nadgornjavanja i po cenu ratnih sukoba i isterivanja ćeifa frustriranih liderčića, ne  obazirući se koliko će u toj sumanutoj borbi žrtvovati sopstvenih sunarodnika.

Za razliku od nekadašnje šestorke lidera jugoslovenskih republika koji su kao karavan sastančili od Slovenije do Makedonije , a posle svakog sastanka ratni sukob izgledao neizbežniji, današnju šestorku (interesantno opet ih je šest) u Sarajevu čine neki drugi ljudi. Za razliku od ondašnje u kojoj je većina bila nespremna za istinski dijalog i sporazum, u kojoj su dvojica najjačih bili i najmanje razumni, u današnjoj šestorki su upravo dvojica iz tih država najaktivniji zastupnici normalizacije odnosa u regionu.

Onda su razumni bili u manjini a sada su u većini, pa čak i Silajdžića su edukovali.

Za neke priče nije potrebno da prođe vreme. Poseta Prištini je jedan od tih. Od 1996. do 1999. godine , a naročito 1998., Proveo sam dosta vremena, u mesecima, na Kosovu (i Metohiji, ako je nekome značajno). Stracioniran uglavnom u Prištini. 2002. i 2003. sam tamo išao često. Bar jednom u dve nedelje...Od 2003. do četvrtka ni jednom. Informacije sam dobijao iz medija. Tačnije,  pojma nisam imao.

Kome god je svejedno što je Srbija ostala bez Kosova taj nema srca, ali ko god misli da će ga vratiti nema pameti. Pošto je izgubljeno ono što se nije znalo sačuvati , krajnje je vreme da se sačuva ono što još nije izgubljeno. To je moguće samo u neposrednim pregovorima Beograda i Prištine i dobro je što se oni najavljuju, a još bolje što iza njih stoji EU i UN i još bolje što je Srbija  napustila politiku konfrontacije sa EU i nastupila sa onom zajedničkom rezolucijom. O štetnosti inaćenja sa Evropom pisao sam još u januaru 2008., a o EULEX- u oktobru iste godine. .).

Konačno se shvatilo da  kosovsko pitanje mora da se rešava kao srpsko-albansko i evropsko,a ne rusko-američko. Prema tome treba biti optimista  pa i u problemu videti priliku, a ne samo probleme u svakoj prilici.

Bez obzira šta ko mislio, sviđalo mu se ili ne, ali odluka predsednika Tadića da nađe zajednički stav sa EU je hrabra, mudra i pametna a bilo bi još pametnije da je to bilo ranije.

Dobro je što se shvatilo da bi  najveći gubitak, veći čak i od gubitka Kosova, bio ako Srbija u borbi protiv nezavisnosti Kosova , žrtvuje sopstvenu nezavisnost, svoj evrposki put i svoju poziciju u regionu.

... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

Vozio sam vec skoro ceo dan. Kuma je sedela do mene i nadoknadjivali smo godine i godine propushtenih razgovora. Devojchice su nas zabavljale sa zadnjeg sedishta. Vesele i chavrljave, bilo im je izmedju sedam i devet godina, tri njih, svima prvi put da idu na more. Mislio sam kako je ovih zadnjih desetak godina bilo prokleto. Kad je meni bilo devet godina ja sam vec devet puta bio na moru. Verovatno i vishe od devet puta.

Nije lako kada roditej zna da je njegovo detinjstvo bilo jednostavnije i lepshe nego ono shto je ponudio svojoj deci. U nashem sluchaju, cela generacija

Ostavka Ive Sanadera imala je krupan odjek. Čovek koji je držao sve dizgine vlasti u Hrvatskoj, zaspao je zadnjeg junskoga dana ove godine kao premijer, zaspali su građani sa kojima je suvereno upravljao, zaspali bankari, politička klasa i tajkuni,svi snom bezbrižnoga pravednika, a onda se premijer probudio prvoga jula, u danu kad započinje najintezivniji deo turističke sezone, dana kad se već decenijama u Hrvatskoj dešava najintezivnija "žetva novca", od koga država i njena potrošnja u dobrom delu žive, i rekao - a sad adio. I kako je to rekao...Rekao je..evo, odoh, a vi radite

U utorak 4. juna odigrana je prijateljska utakmica omladinskih reprezentacija Srbije i Bosne i Hercegovine na stadionu Tušanj u Tuzli pred oko 5.000 gledalaca. Rezultat je bio prijateljski 1:1, ipak, ovaj sporstki susret imao je i velikog pobednika , a to je tuzlanska publika koja je pokazala pravi sportski duh umesto primitivizma koji već više decenija suvereno vlada regionom.

Neki bi rekli dа se dogodilo čudo, аli nаvijаči u Tuzli nisu izviždаli srpsku himnu. Čаk je nаkon intonirаnjа "Bože prаvde" usledio аplаuz, ne celog stаdionа, аli njegovog dobrog delа.  ОVDЕ

Odnosi izmedju Srbije i Hrvatske, unatoc nesuglasicama prije svega oko Kosova, idu uzlaznom putanjom. Slikom i rijecima susreti dvojice predsednika ukazuju da srpsko hrvatski odnosi obecavaju bolju buducnost ostavljajuci proslost iza sebe. Nije li bas ovo svojevrsno guranje proslosti pod tepih, pokazatelj da su za danasnje, gotovo prijateljske odnose dviju drzava, upravo zasluzni njihovi ratni poglavari Franjo Tudjman i Slobodan Milosevic?

Nedavno pronadjeni dnevnicki zapisi haskog bjegunca generala Ratka Mladica govore nam o i te kako prisnim odnosima izmedju hrvatske i

Strpljivo i polako, onako kako se uvek obraćala svojim zabavištarcima i svima