Diglo se dosta prašine glede splitkog gradonačelnika Keruma, vlasnika istoimenoga trgovačkoga lanca. I sad da ne prepričavam i da ne elaboriram njegov primitivizam, šovinizam i bandidtski profitabilni patriotizam, tako uobičajen i tako aktuelan na današnjem Balkanu. U nekoj drugoj balkanskoj državi, i nekom drugom gradu taj Kerum bi se ladno mogao prezivati Ilić, ili Keljmendi ili Agić....a da cela priča na sadržaju ništa ne izgubi.

Prepričaću samo jedan vic koji je stariji od Kerumova ispada a koji se pričao u Hrvatskoj i koji izaziva salve smeha...Ide ovako..

Jozo

 

 Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

Kada sam sredinom devedesetih godina prvi put posetio Peštu, još ne znajući da ću u njoj provesti dobar deo svog životnog veka, ljubav na prvi pogled je bila neizbežna. Voleo sam da šetam Bulevarom Andraši, čija mi zdanja i danas liče na precizno izmerene, pažljivo isečene i uredno poređane komade torte, ukrašene maštovito izrađenim figuricama od marcipana i margarina.

(otvaranje pisma)

Stigao mi je poziv na konferenciju „Ako ne tada, sada. Memorijalizacija Starog Sajmišta“. (Trebalo je valjda „Memorijalizacija logora na Starom Sajmištu“?!). Znam da ti kapiraš ali zamisli kako to deluje na neupućene?! Naslov je parafraza naslova one konferencije „Ako ne sada kada?“ koju je fondacija Hajnrih Bel organizovala 2012. godine, kao neki pokušaj koncentracije snaga i argumenata za rešenje (hm, naslov neprijatno asocira na nešto imperativno, konačno) memorijalnog koncepta/projekta/centra

Dva su dana u godini kada smo skloni da sebi i drugima dajemo čvrsta obećanja kako ćemo se promeniti i početi sve iznova; kako ćemo ubuduće biti mudriji, bolji, praktičniji i sve što dosad nismo bili, a trebalo je. Jedan od tih dana je onaj prvi u kalendarskoj godini, a drugi ovaj, prvi dan proleća, kome smo širom otvorili svoja vrata i srca.