Манипулација, ситних и крупнијих, увек је било и биће их. Навикли смо на њих толико, да их често прихватамо прећутно, као део менталног колорита којим смо окружени. Многи од оних који их практикују, чине то само изузетно, онда када се мора. Рекло би се да невиних у том погледу нема: ни детета пред родитељем или васпитачицом, ни средњошколца пред разредним старешином, ни студента пред професором, ни супружника пред супружником.

Siguran sam da svako od vas, dragi moji budimski i peštanski sugradjani, poznaje Bilju. Kako koju Bilju? Pa, onu koja živi tu, na šestom ćošku. Mislim, od mene na šestom, ako se ne računaju i one nove ćoškaste građevine oko peštanskog Korvin mozija. A ako se računaju, onda to ispadne mnogo više ćoškova. Ali, broj u ovom slučaju, a ni inače uopšte nije važan, pogotovo

U Budimpešti je, u poznim godinama života, preminula Julijana Aleksov, dugogodišnja vaspitačica iz Lovre, jedinog sela u Mađarskoj sa većinskim srpskim življem. Sledi njena životna priča, zabeležena pre nekoliko godina, u njenom domu u Lovri.

Strpljivo i polako, onako kako se uvek obraćala svojim zabavištarcima i svima

U sredu, 13. marta 2019. u prepunom beogradskom Medija centru održana je promocija najnovije knjige poznatog istraživačkog novinara Domagoja Margetića "Krvave balkanske milijarde".

Uprkos zanimljivom sadržaju knjige, velikom JAVNOM interesu i važnosti istraživanja Domagoja Margetića, veoma posećenoj

(otvaranje pisma)

Stigao mi je poziv na konferenciju „Ako ne tada, sada. Memorijalizacija Starog Sajmišta“. (Trebalo je valjda „Memorijalizacija logora na Starom Sajmištu“?!). Znam da ti kapiraš ali zamisli kako to deluje na neupućene?! Naslov je parafraza naslova one konferencije „Ako ne sada kada?“ koju je fondacija Hajnrih Bel organizovala 2012. godine, kao neki pokušaj koncentracije snaga i argumenata za rešenje (hm, naslov neprijatno asocira na nešto imperativno, konačno) memorijalnog koncepta/projekta/centra

Prvi put sam bila u poseti DFID (Odeljenje za međunarodni razvoj) timu i našim partnerima u Beogradu u decembru 2008. godine. Zadržala sam se samo jedan dan, jer sam u to vreme posećivala i Sarajevo i Prištinu. I kao što sam obećala vratila sam se da bih videla i mesta van Beograda, u kojima naši projekti dovode do pozitivnih promena.

90% DFID budžeta se direktno ulaže u siromašne zemlje, koje Svetska banka kategorizuje kao zemlje niskih prihoda. Najveća pomoć je uglavnom potrebna zemljama afričkog i

Kao da na ovom svetu nema ni prečih ni uzbudljivijih tema, mnogi se ovoga leta pitaju šta će nam zaista doneti ta 2012, koju neki nazvaše godinom „D". Lavinu je pokrenuo autor aktuelnog filmskog hita tako što je potopio sve znano i neznano, i zemljinu kuglu pretvorio u mesto ne baš prikladno za život, barem u narednih nekoliko miliona godina. Da li je taj dasa glasnogovornik

Seo sam za laptop da napišem nešto i, istog momenta, nehotice - razume se, prizvao tamne oblake iznad svog grada, ta užasna boja oblaka je pretila kišom, a kiša uvek preti da izraste u nešto veće, užasnije, u ’’grad’’ recimo, ili olujni vetar što ga prati u stopu i primorava reke da iskoče iz korita, odnesu ljudske i materijalne žrtve, a najveće žrtve bili bismo ti i ja, osuđeni da na TV-u gledamo političare u ulogama spasioca. Oblaci se razvukoše po čitavom svodu, ali nije kanula ni kap kiše, iako sam je očekivao. Uvek kada učinim nešto što nisam radio dugo, kada

Prevaren sam čovek.

Ne beže plodovi, niti pitke bistre vode od Tantalovih ruku i usana… Nesrećnim tantalima ovu varku prave drugi, oni koji se s drugih strana naslađuju plodovima. Povlačeći grane ka sebi, oni odvlače druge grane, a one čine teatralni naklon.

Kao i čitava stabla.

A potoci, izvori, reke, vode za čijim osveženjem očajnički žude, priviđaju se izgladnelim i ožednelim tantalima, neprestano se povlače pred njihovim ispucalim, uvelim, osušenim usnama. Žalosna opsena njihovih slepih očiju. Žedniji ispijaju iz velikog jezerskog

Zove me dok spavam. To mrzim.

 

Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja odem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti. Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a pozvao me je. Maltene se prodrao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 

Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan.