Ima u filmu "Mr Montenegro" Dušana Makavejeva ona scena u kojoj pred zoru u "Zanzi baru", gastarbajterskoj krčmi-Vavilonu u predgrađu Stokholma, brat bratu zbog varanja na kocki nabije nož u čelo. Opšta frka, sirene, hitna pomoć, iznose ranjenika, panika pred skorim dolaskom policije, a onda neko drekne - STOP!Jedna slika za uspomenu!

Svi stanu kao zaleđeni - emigranti, personal, pijanci, bolničari i u sredini, na počasnom mestu, ranjenik kome iz čela viri samo drška čakije. I poziraju. 

Iz nekog čudnog i nedokučivog razloga ova mi je scena prva asocijacija na velebnu incijativu našeg predsednika vlade o ustanovljavanju Dana zajedničkog žaljenja. I ne samo ta scena, nego i Pirke Honolulu, prase na ražnju, i tenkić sa falusom koji zuji salom, i stajling Bore Todorovića na stokholsmskom aerodromu.

Ne bih umeo tačno da opišem šta se to desilo u lavirintu moje podsvesti da se pojave ovakva čudesa, no pretpostavljam da je bar jedan od razloga nesposobnost da se shvati šta se zaista krije iza velike državničke inicijative koja to, jelda, nesumnjivo jeste.

O tome da će Srbi na Kosovu sami uklanjati barikade, napisao sam na ovome blogu dva teksta, jedan 23. 9. i drugi 27. 9. 2011. godine.

Evo, to se danas i događa, no videćemo hoće li biti još zatezanja. I koliko god zakasnela odluka o uklanjanju, bolje je tako, nego da se to dogodilo u nekim drastičnijijim uslovima.

No, postavlja se pitanje odgovornosti za katastrofalnu politiku naše vlasti i njene rezultate. A rezultati su očajni. Srbija na krajnjem repu zbivanja i sa vlašću koja očajnički pokušava danas dohvatiti kandidaturu za EU, a znala je jako dobro da će uz pomoć prepreka koje je sebi postavila stići u slepu ulicu.

ili

Kako su Hrvati potpisali kolektivno samoubistvo

 

 

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: "Šta se to nas smatra" odmah i da odgovorim: "To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena."

Zipovano:

1. Zemlje EU koje su priznale i koje nisu priznale Kosovo su se dogovorile.
2. Zatim se EU i Srbija dogovorile o zajednickoj rezoluciji  za UN
3. Albanski ministar inostranih dela, kome nije javilo, trazio od Islamskih zemalja da glasaju protiv. Debeli zez.
4. Posto je postojala sansa da rezolucija u izvornom obliku prodje, te da Srbija stane na celo zemalja koje su protiv US i EU, ta opasnost je otklonjena.
5. Srbiji trebaju strane investicije, koje uglavnom dolaze iz zemalja koje su priznale Kosovo.
6. U Srbiji zapaljiva retorika o Kosovu je znatno

Pre neki dan imali smo jednu lepu vest

Građani Srbije mogu da pazare Fiat 500L Nacionale uz popust od 3000 evra.

Zašto se u Briselu, u okviri dijaloga Beograda i Prištine, ne bi odvojilo i nekoliko minuta na ideju da se osmisli mehanizam  po kome bi i Albanci za Kosova, takođe, mogli da kupe ovaj automobil po povlašćenoj ceni?

Od ovoga bi svi imali koristi. Fiat iz Kragujevca proizvodio bi, odnosno prodavao, više vozila, a Albanci, i svi građani sa KiM, mogli bi da dođu do novih kola za manje para.

Ne znam da li je predlog realan, ne znam da li bi bio odbijen, ali mislim da bi govorio o jednom novom mentalnom pristupu rešavanju kosovskog čvora...

       Ne, nisam bila u Norveškoj.
       Bila sam na Zlatiboru. I u Višegradu.

      Tamo mi je bilo kao u Norveškoj:)

Političar koji je pružio najveći otpor na putu Srbije od Miloševićevog do Koštuničinog ustava bio je nesumnjivo Zoran Đinđić. Rekonstruisati vrlo dinamičnu, višestranu i slojevitu ulogu koju je Đinđić odigrao u postkomunističkom političkom životu Srbije predstavlja vrlo ambiciozan posao i prevazilazi zadatak koji se ovde postavlja i koji je fokusiran na put recepcije, modifikacije i političke primene odgovarajućih ideja. U svakom slučaju, ako je Đinđićeva borba protiv Miloševića bila školski primer vrednog učenja na sopstvenim greškama, upornog i samopožrtvovanog napredovanja do jasno formulisanog konačnog cilja, organizacione posvećenosti zadatku od prvorazrednog značaja za opšte dobro Srbije, njegova borba protiv Koštunice bila je daleko od te jednoznačnosti. Nije u pitanju čak ni sam rezultat borbe - u svetlu Đinđićevog trijumfa nad Miloševićem (pogotovo kada se uzme u obzir aperçu izručenja potonjeg Haškom tribunalu), Koštuničina pobeda pokazuje odsustvo pravih zasluga i bilo kakvog istinskog raspleta - koliko njen progresivni gubitak svakog drugog smisla osim onog koji proizlazi iz fiksacije na pridruživanje Srbije Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Jer, boreći se protiv "retrogradne" i modernizacijskim tekovinama navodno "prevaziđene" tradicionalističke politike, Đinđić je doživeo poraz od jednog njenog vida (ovaploćenog u "nacionalnom liberalizmu" iz čijeg je krila kasnije nastao Mitrovdanski ustav), dok je sam postepeno afirmisao njen drugi vid - diktaturu.

U sarajevskom Oslobodjenju objavio sam poduzi tekst o Ganicu, bosnjackim gotovo uniformnim reakcijama, srbijanskoj (ne)osnovanosti zahtjeva, britanskim mogucnostima postupanja i pokusao otvoriti neke teme s kojima drustvo, prvenstveno ono u Sarajevo treba da se suoci. Ovdje namjeravam predstaviti izvode iz tog teksta i pocinjem s pogledom na srbijanski zahtjev za izrucenje Ganica.

Asanž je uhapšen baš danas kada je prvi iole zanimljiviji dokument u vezi Srbije i Kosova ugledao svetlost dana/ekrana na Wikileaks-u. Mogu samo da se složim sa ljudima koji umeju da čitaju štampu, ali i da  razgovaraju sa strancima. U ovim dokumentima, makar za sada, nema ničeg novog. Međutim, više volim da čitam original (finese su čudo), nego da mi neko prepričava. Za sada, jedino ko je preveo delove depeša koje se odnose na Srbiju je sajt www.kratkojasno.com (tačnije tekstovi su na blog sekciji njihovog sajta). 

Evo ovog današnjeg, koji nam govori ono što se pravimo da nismo znali. Prevod nije najbolji, ali poslužiće onima kojima Engleski nije baš na srcu: