Nizom manifestacija u Crnoj Gori je  dostojanstveno proslavljen Dan državnosti u znak sjećanja na 13. jul 1878. godine kada je Crna Gora na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država i na 13. jul 1941. godine, kada je narod Crne Gore počeo ustanak protiv fašizma.

      

 

Za razliku od nekih drugih država nastalih raspadom SFRJ, u kojima je na delu potpuna revizuija istorije, ideološko nadgornjavanje, obračun sa prošlošću i samim sobom, raspirivanje novih svađa i podela uz “neutralno” posmatranje od strane države, u;enje nove istorije i vere kojom se unuci vaspitavaju da pljuju po svojim dedovima i pradedovima,  Crna Gora je primer kako se dostojanstveno odnosi prema istoriji i kako se poštuju tradicije svog a i drugih naroda.

Imali su i Crnogorci dinastije, imali su i bjelaše i zelenaše, imali su četnike i partizane, imaju i sada “Velike Crnogorce” i “Velike Srbe”, ali sve to ih ne sprečava da se prema svojoj istoriji odnose sa dužnim poštovanjem.

Povodom Dana državnosti, Vujanović je sinoć na Cetinju priredio prijem

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Čitam zadnjih dana dosta tekstova o putovanjima u Lijepu moju, o krstarenju jedrenjakom, konobama…i tako…sve mi nekako dosadno. Kao domàća cura, osjećam moralnu obavezu da vas provedem nekim možda medijski malo manje zastupljenim dijelovima. Primijetit ćete akcente prilikom prvog spominjanja nekih imena ili pojmova. Ne znam za one duge, uzlazne ili silazne. Meni su svi kratki i isti.

Rovìnj, Porèč, Pula, Fažàna, Novigrad, Vrsàr, Rabac, Labin…svakog nešto veže za određeno mjesto, no ako se uputite u Istru ovih dana ili…nekad u budućnosti, ne

Masovnost i žestina građanskih protesta u Sloveniji, začetih krajem novembra u Mariboru, iznenadili su srpsku javnost. Uprkos šturim i kontrolisanim informacijama iz uzavrele Slovenije, između redova se može naslutiti da je reč o pobuni sa elementima prave revolucije.

Zašto baš u Mariboru i zašto baš sada? Poznavaoci lokalnih prilika tvrde da je Maribor od osamostaljivanja Slovenije 1991. godine bio mesto eksperimenata novog kapitalističkog sistema. Kap koja je prelila čašu je tzv. javno-privatno partnerstvo, gde preduzetnici, uz pomoć gradskih moćnika, u ovom slučaju gradonačelnika Franca Kanglera, skidaju kajmak.

Simbolički gledano kamen koji je pogodio Aleksandra Vučića na njegovom usponu uz, opet njegovu, Via Dolorosa bačen je najmanje dvema rukama: njegovom sopstvenom još onomad kad se tim sportom bavio tako rado i kamenje bacao tako štedro; druga je ruka bila ruka onih koji su ga mesecima i nedeljama ohrabrivali da se u ime pomirenja u Potočarima pojavi. Ruka budale koja je fizički kamen podigla i hitnula bila je samo puka transmisija.

      Sredinom dvijehiljaditih, kada sam iz banjalučkog naselja Obilićevo prešao u Rosulje, vrlo miran, tih i gotovo periferijski dio grada sa pokojim stambenim nizom zgrada i mnoštvom jednoporodičnih kuća načičkanih oko slijepih ulica blizu groblja Sv. Marko, živio sam sam u stanu bez interneta i televizora. U to vrijeme sam, pored čitanja knjiga i slušanja muzike, uglavnom pratio radio i to zagrebački Hrvatski radio koji je i onda imao bogat i zanimljiv program, posebno iz oblasti kulture, a meni je definitivno najdraži bio njihov dramski program. Tada sam poslušao ni sam ne znam koliko radio drama a neke od njih sam čak i snimao na kasete da bih ih kasnije, jednostavnim postupkom spajanja izlaznog kabla iz kasetofona sa priključkom za mikrofon na računaru, digitalizovao da ih lakše mogu slušati na kompjuteru. Posebno su mi bile drage radio igre dva manje poznata autora koja ću ovom prilikom, iz poštovanja prema njihovom pisanju, spomenuti: Stanislav Pejković i Sergej Mioč. Njihove radiokomedije ("Kako je komunizam prepila Antuku Šišmana", "Vratija se Šime", "Otpisani" i druge), uglavnom smještene u dalmatinski kraj sa specifičnim govorom Dalmatinaca i njihovim britkim humorom, i dan danas za mene, bez imalo pretjerivanja, predstavljaju prava mala remek-djela radiofonijske umjetnosti. (Da kojim slučajem imam saglasnost vlasnika autorskih prava vrlo rado bih ih učitao na internet da ih podjelim sa drugima jer mislim da su zaista vrijedne pažnje.) Naravno, pored u startu odlično napisanih komada kao i reditelja radio igre, koji dodatno obogaćuju dijaloge nekim zvučnim efektima atmosfere i pratećom muzikom, velika zasluga ide samim glumcima koji samo svojim glasom moraju uvjerljivo da iznesu napisane role i u tome leži glavna čar ovog audio stvaralaštva.

Ima u filmu "Mr Montenegro" Dušana Makavejeva ona scena u kojoj pred zoru u "Zanzi baru", gastarbajterskoj krčmi-Vavilonu u predgrađu Stokholma, brat bratu zbog varanja na kocki nabije nož u čelo. Opšta frka, sirene, hitna pomoć, iznose ranjenika, panika pred skorim dolaskom policije, a onda neko drekne - STOP!Jedna slika za uspomenu!

Svi stanu kao zaleđeni - emigranti, personal, pijanci, bolničari i u sredini, na počasnom mestu, ranjenik kome iz čela viri samo drška čakije. I poziraju. 

Iz nekog čudnog i nedokučivog razloga ova mi je scena prva asocijacija na velebnu incijativu našeg predsednika vlade o ustanovljavanju Dana zajedničkog žaljenja. I ne samo ta scena, nego i Pirke Honolulu, prase na ražnju, i tenkić sa falusom koji zuji salom, i stajling Bore Todorovića na stokholsmskom aerodromu.

Ne bih umeo tačno da opišem šta se to desilo u lavirintu moje podsvesti da se pojave ovakva čudesa, no pretpostavljam da je bar jedan od razloga nesposobnost da se shvati šta se zaista krije iza velike državničke inicijative koja to, jelda, nesumnjivo jeste.

O tome da će Srbi na Kosovu sami uklanjati barikade, napisao sam na ovome blogu dva teksta, jedan 23. 9. i drugi 27. 9. 2011. godine.

Evo, to se danas i događa, no videćemo hoće li biti još zatezanja. I koliko god zakasnela odluka o uklanjanju, bolje je tako, nego da se to dogodilo u nekim drastičnijijim uslovima.

No, postavlja se pitanje odgovornosti za katastrofalnu politiku naše vlasti i njene rezultate. A rezultati su očajni. Srbija na krajnjem repu zbivanja i sa vlašću koja očajnički pokušava danas dohvatiti kandidaturu za EU, a znala je jako dobro da će uz pomoć prepreka koje je sebi postavila stići u slepu ulicu.

ili

Kako su Hrvati potpisali kolektivno samoubistvo

 

 

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: "Šta se to nas smatra" odmah i da odgovorim: "To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena."