Toliko o Crnoj Gori. Prvi i poslednji put. Tekst sam skinuo jer sam procenio da bi mogao da izazove međunacionalnu mržnju. Toliko i o kempu u Srbiji.

Zahvaljujem se i izvinjavam svim komentatorima.

 Sećam se jedne pijane noći u Majamiju kad me je stari prijatelj u civilu ubeđivao da je Al Kapone uhapšen samo zato što nije plaćao porez. Govorio je i da je trgovina drogom nelegalna, ali samo u količinama do dva grama. Preko toga je legalna, ali treba da se plaća porez određenim strukturama. Ko ne plaća porez, pliva sa ribama. Tako je na svim meridijanima.

Uobičajena motociklistička solo tura krivuda po teškoj zabiti rasprostrtoj izmedju dve savezne države, Kolorada i Vajominga. Puteve biram grčevito se držeći kraja leta i izbegavajući početak jeseni. 

Prognoza za ponedeljak je bila tačna - osvanuo je oblačan dan u Boki Kotorskoj. Naši domaćini predložili su da stoga odemo do Njeguša i Ivanovih Korita, prošetamo i vidimo mog prijatelja Laza.

U utorak, 7. aprila, u Sarajevu je održana promocija filma “Nema ali”, u režiji Faruka Sokolovića. Povod za film je tekst koji je Haris Jusufović objavio na portalu Buka prije šest mjeseci.


Tekst pod naslovom “Hoću da znam šta se desilo sa mojim komšijama Srbima u ratu” pročitalo je 50 000 ljudi. To je jedan od najčitanijih tekstova na našem portalu.
 
Na premijeri filma bilo nas je pedesetak. Među nama je bila i Slobodanka  Macanović, žena koja traga sa posmrtnim ostacima svojih roditelja, Marine i Radoslava Komljenca, koji su odvedeni

Razgovor uz večeru u stanu porodice Markov, u Temišvaru, 28. decembra 2009. godine

Mi Markovi smo iz Dinjaša, sela na 25 kilometara od Temišvara. Tu je nekoliko generacija moje porodice, mada potičemo iz Srbije. Deda po majci mi je bio dobrostojeći čovek, ali je onda sve izgubio. I, zbog sramote, otišli su svi na daleko. On se uputio u Ameriku i tamo dirinčio da nakupi novac i povrati porodični ponos. Baba je sedam puta prelazila Antlantik brodom i vraćala se sa uštedjevinom. Tako smo i nakupovali dovoljno zemlje ovde, na obali Begeja i trajno ostali tu.

Danas se navršava punih 70 godina od proboja partizanskih snaga i okruženja, jedne od niza herojskih borbi za slobodu u kojoj su mnogi položili svoje mlade živote. Neka im je večna slava, a pokolenjima na obraz čuvanje uspomene na njih.

Molim sve one koji jedva čekaju ovakve teme da bi svom žestinom rasplamsali partizansko-četnička prepucavanja da se ovoga puta uzdrže iz pijeteta prema onima koji su izginuli u borbi za slobodu protiv okupatora i kvislinga. Nije to bio ni ideološki sukob, ni sukob u okviru građanskog rata,  ni sukob komunista i četnika (jer četnici sticajem okolnosti nisu ni učestvovali). Započevši borbe sa partizanima, njemačke jedinice su istovremeno razoružale oko 3.200 četnika. Nije pružen otpor, nema poginulih. Oko 1.600 četnika internirano je potom u zarobljeničke logore u Poljskoj i Grčkoj. Oko 800 četnika Nemci su tokom bitke na Sutjesci koristili za nosače municije, i ostale fizičke poslove kao ratni zarobljenici.

Prošlo je 70 godina od jedne od najkrvavijih borbi narodno-oslobodilačke vojske protiv nemačko-italijanskih i bugarskih okupatora i njihovih ustaško-domobranskih postrojbi.Cilj okupatora je bio da konačnu uništi partizanske snage i uguši svaki otpor koji mu se pruža.

Bitka na Sutjesci ili V neprijateljska ofanziva otpočela je 15. maja, a završila se 15.juna 1943.g. u tromeđi :

U Sloveniji se danas slavi Dan Rudolfa Majstra, slovenačkog generala kog ni jedna vlast volela nije zbog njegovih ljubavi. O njemu se malo priča, a i kad se priča bolje da se ćuti. Danas će na njegove spomenike biti stavljeni venci. Ali, ni jedan cvetić neće biti stavljen na grobove srpskih vojnika koji su poginuli za tuđu zemlju i tuđu slobodu, i to kada je Prvi svetski rat već završen. Na molbu i poziv generala Rudlofa Majstra. Ne samo da su zaboravljeni, nego su namerno zaboravljeni i namerno se prećutkuju. Ni u jednom članku koji danas bude u slovenačkim medijima objavljen, niko ih neće pomenuti. Ni jednom jedinom rečju. Neće ih pomenuti, niti ih se setiti ni Srbija.

Za njih zaboravljene, u njihovu slavu, danas ponavljam blog o slovenačkom generalu, Rudolfu Majstru. Onom koji je voleo Srbe...

 I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

Našla sam krave. Što nije bilo ni malo lako, posebno kad se uzme u obzir da ih nisam ni izgubila. To je bio korak do sreće i potvrda kako  čoveku zapravo malo treba da mu bude srce na mestu.

Cele prošle nedelje sam bila srećna k'o prase u blatu povodom pomenutih krava. One su mi, naime, bile najteži zadatak, jer ma koliko lako izgledalo na prvi pogled, krave nije tako jednostavno naći. U stvari, možete ih naći, ako obratite pažnju ima ih svuda oko nas. Različitih. Pasu u bočnom pogledu iz automobila, na pijacama su posredno preko svojih mlečnih proizvoda, aktivno nastupaju u poređenjima...ali je problem u vlasnicima, koji nisu baš oduševljeni kada njihovim sredstvima proizvodnje nenajavljeno prilazi horda naoružana kamerama, motkastim mikrofonima maskiranim u maltezere i nemerljivim količinama žica i gajtana. A ja sam dobila zadatak da baš to organizujem.

Pre nešto više od dve godine moju sestru je na povratku sa lokalnog jezera ustopirao komšija. Leto je bilo, vruće popodne. Oboje su, svako sa svojim prijateljima, proveli opušten dan. Povezla ga je, bez dvoumljenja. Znalo se da je .. onako.. bio je malo na odeljenju psihijatrije, ali već dugo se činilo da je sve manje više u redu. Sutradan je pozvana na razgovor u policiju.