Jedino što stare udbaške špije umeju da rade je da seju mržnju, drže svoje građane u strahu, i stvaraju haos od budalastih dezinformacija, prosto, jer kvalitetan finansijski plan ne postoji.

Da u najnovijem hrvatskom budalasanju postoji "inteligentni dizajn" očito je od samog starta, od ustoličenja ministra Hasanbegovića početkom tekuće godine, preko raznoraznih mračnih splitskih popova koji saslužuju molebane za pokojne fašističke lidere - nepomen im ime zločinačko; do nekakvih bizarnih zatrašivanja trkom u naoružavanju.

Kako god, kada sretnete obične i gradske ljude, iz većih hrvatskih urbanih sredina, nigde ne primećujete ovu hasanbegovićevsku debilanu: obični ljudi iz Hrvatske, posebno u okruženjima gde su podjednako stranci, oni se oslanjaju na i raduju pomoći suseda iz Srbije.

Гост аутор: anonymous

Датуми 

Историја није нешто што нам се само догађа, она се и ствара. Историју пишу победници. У њој је уписан однос моћи. Историја се памти по датумима који овековечују славу победника, и понижење побеђеног. Датуми се брижљиво бирају.

Данас 14. маја 2016. године, у Бањалуци заказан

јесам ли ја вама драга џецо икад причо згоде из јенеа? нисам? е вала лажете, нечу реч ко псета ал хочу реч ко кучичи. ал добро, знадем ја да ви волите те згоде па се плашите да чу их престат причат ако

 gošća autorka: riply

Mikeleov tekst o strini mu Stojki je bio inspiracija da u dahu izlijem priču o mojoj babi i sačuvam je od zaborava u nevidljivoj ženskoj istoriji Crne Gore.

Jovana je rođena neđe u poslednjoj deceniji 19. Vijeka. Ne zna se tačna godina, a njena djeca su govorila da baba dodatno krije godine jer je bila starija od đeda. Bila je potpuno plave kose I plavih očiju, pa su je zvali Bela, mliječnog tena koje sunce nikada nije vidjelo, niska i zdepasta. Podigao je stric koji je bio bez djece, tako da je, koliko je to bilo moguće u okvirima tog vremena, bila mažena i pažena kao djevojčica.

 

ubili su godoa iz zasjede, prolog

Sednem sinoć da fejsbučim i ugledam nešto smešno i neobično - stigao mi friend request od čoveka kojeg sam upoznao dok sam živeo u Beogradu. U crveno uokvirenoj brojci 1, koja me je obaveštavala o smešnom i neobičnom zahtevu, bili su sadržani nebrojeni značenjski slojevi. Odista, ima nečeg ujedno i tužnog i komičnog, istovremeno otvarajućeg, ali i jadnog u čitavoj toj koncepciji zahteva za prijateljstvom. Iskazujući svoju želju za otvaranjem ka drugome, objavljujući vlastitu polivalentnost, čovek ujedno svedoči o vlastitom otuđenju, obznanjuje svoj užas pred samoćom.

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske