Sedim sinoć, ovde , u Prištini u restoranu, jedem odličnu hranu ( lepinja, salata ,Elbasan tava, Mantija , vrlo slično onom što smo u Mostaru zvali burerdžike ) i pijem dobro vino ( kosovski Stone Castle Chardonay ).
I pričam sa kosovskim Albancem.
Jako fini covek.

Ceo dan smo pričali samo o poslu i sada opušteno

Neophodan papir za dobijanje radne vize za posao nastavnika u Kini je fakultetska diploma. Pošto sam svoj original davno izgubila, a kopija ne može da se legalizuje, to sam uz pomoć prijatelja krenula u proces vađenja duplikata. Neko bi pomislio da je to jednostavno: odeš na fakultet, popuniš formular(e), predaš i u nekom razumnom roku dobiješ traženi papir. Ali ne.

Diploma se najpre mora oglasiti nevažećom u Službenom glasniku. Ok, ima logike. Ali ne shvatam logiku da je potrebno da prođe pet nedelja od tog oglašavanja da bi se pristupilo izdavanju nove. Oglas sam predala

WeChat grupa Pomoć Srbima jedna je od retkih grupa Srba u Kini u kojoj nema suvišne priče ni off topica. Svakog prvog u mesecu, njen osnivač Igor Stanković objavi početak nove humanitarne akcije. U objavi uvek stoji informacija o projektu za koji se tog meseca donira ili o porodici kojoj ćemo pomoći. Akcije traju od prvog do petog u mesecu, a prilozi se doniraju preko WeChat-a, koji je u Kini i sredstvo plaćanja. Svako od nas u grupi pošalje prilog u vidu ’Red pocket-a’, a Igor ga otvori i prebaci na svoj račun. Istovremeno, potvrdi prijem novca, tako da svi javno vide koliko

Србија је у много чему земља људи, што каже брат Никола Пећинац, with big mouths and no guts, а ова прича је баш онако - изразито растужујућа, те сведочи за разноразне продавце магле и илузионисте колико смо заправо ниско пали као нација.

(Не знам ништа о овом човеку, приметио сам га у медијима почетком столећа, и деловао ми је као ретко разумно биће у свету свеопште хистерије и манипулације свешћу и осећањима.)

Šešelj je svašta pokazao do sada, no čovek ne prestaje da iznenađuje.

Koloritna ličnost, pričala mi je moja direktorka da su se oni sa žurnalistike na Sarajevskom univerzitetu, tamo 1980-ih, utrkivali ko će ga intervjuisati, da je bio čovek neverovatne elokvencije i lične neposredne harizme. Kada je, kasnije tokom tog perioda, uhapšen zbog direktnog konflikta sa komunističkim rukovodstvom BiH, pisale su se peticije, od Đerdapa pa do Triglava za njegovo oslobađanje. Preživeo je Hag, oslobođen je, prema nekima, da bi provocirao stvarnu odanost Srbije zapadnim reformama.

  Međutim, u danu kada se pojavio ovaj, prilično iritirajuće intonirani tekst, koji piše "bivši britanski ministar za Evropu i Balkan Denis Makšejn za portal Euraktiv", Šešelj briljira, za populističke sentimente povređenog, osiromašenog i poluučenog srpskog elektorata.

Edit

Nesumnjivo da nas spaja vrlo brzo sa nekim ako delimo istu ljubav prema nekoj vrsti muzike, filma, knjizevnosti, u novije vreme cak i hrane.
Ipak, postoji nesto drugo sto smo mozda ismevali nekada davno jer je u nekadasnjoj Jugoslaviji bilo cesto medju ljudima koji su dosli u Beograd iz neke daljine. Ono kada dva nepoznata coveka poticu skoro pa iz istog zaseoka i nadju se u gradu na istom poslu.
Danas gledam na to nekako drugacije jer sam uhvatila samu sebe u pronalazenjima  bliskosti sa ljudima koji su hodili nekim stazama mog detinjstva.
Jedno je podsecanje sa