Imajući u vidu dve sistemske prepreke, slabosti društvenih elita i kontraproduktivno delovanje spoljnopolitičkog faktora, postavlja se pitanje šta danas činiti na racionalnom i interesnom unapređenju regionalne saradnje.

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: "Šta se to nas smatra" odmah i da odgovorim: "To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena."

Pre neki dan, bivši predsednik Srbije, Tadić, u jednom svom intervjuu kritički se osvrnuo na neke bivše saradnike, među kojima i na moju malenkost, rekavši da sam "mnogo bliži naprednjačkoj vlasti i političkoj filozofiji" nego njegovom načinu "upravljanja i razumevanja politike". "To što on danas govori, s mojom politikom nema nikakve veze i vezivanje mog imena za njega samo proizvodi konfuziju", dodao je Tadić.

Odmah da napomenem: bivši predsednik je potpuno u pravu.

Čak i lošiji studenti, koji nisu baš redovno priustvovali svim predavanjima iz međunarodnog prava, a na ispitu se provukli sa tankom šesticom, da ih je neko pitao, prognozirali bi da će Međunarodni sud pravde odbaciti  i hrvatsku tužbiu i srpsku protivtužbu za genocid. O expertima za međunarodno pravo da i ne govorimo. Tako je i bilo. Međutim, za odbacivanje hrvatske tužbe glasalo je 15 sudija, dvojica su bila protiv, dok je srpska protivtužba odbačena jednoglasno. U zasedanju MSP ravnopravno su učestvovali po jedan ad hoc sudija iz Hrvatske i iz Srbije. U odbacivanju hrvatske tužbe ad hoc sudija iz Hrvatske je izdvojio svoje mišljenje, dok je ad hoc sudija iz Srbije glasao i za odbacivanje hrvatske tužbe i srpske protivtužbe. Koji je od ove dvojice ad hoc sudija, Hrvat ili Srbin, dremkao na predavanjima iz međunarodnog prava, pogotovo u delu o genocidu, ili su moguće ovde u pitanju neki drugi, izvanpravnički, razlozi? Ako jesu, koji su?

Uobičajena motociklistička solo tura krivuda po teškoj zabiti rasprostrtoj izmedju dve savezne države, Kolorada i Vajominga. Puteve biram grčevito se držeći kraja leta i izbegavajući početak jeseni. 

Atentati, kao na Charlie Hebdo, nisu izolovane pojave, već deo šire slike o sudaranju kultura, ali i geopolitičkih interesa u Mediteranu. Borba za prevlast u Mediteranu vodi se hiljadama godina, nova epizoda počinje pred našim očima. Gde je u svemu tome Srbija?

отворио један мој ахбаб књижару у зеници, има томе скоро триес година. говорила му чељад немој болан небио, џеш у зеници отварат књижару, ал он их ние слушо, био наиван баш вако ко и ја сад. понекад сам ја иза школе знао припомоч том свом ахбабу и припазит му књижару јер дае он дуље мого издржат под водом нег на једном миесту под увиетом да то миесто ние кафана

једног дана неџе пред акшам у књижару уџе ситан и смежуран старчич, одиевен у некакве ритине а о рамену му она вунена торба на којој се од свих негдашњих боја сад могла разазнат само сива. личи на просиака ал просиак ние, видим ништа не тражи веч се све нешто снебива и пребире очима унаоколо. питам га

- могул вам како помоч?

Vlast je slast i strast. Vlast je droga. I sobom nosi ostvarnje mnogih snova. 

Primer Tomislava Nikolića i Prve dame zajedno sa dvorskom svitom krasna su ilustracija za to. Sa vlašću problem počinje onog trena kad dođe do momenata za teške odluke i odgovornosti koju one povlače. O tome može da svedoči Aleksandar Vučić kome je, izgleda, trogodišnji medeni mesec sa glasačima i EU upravo istekao. 

Da li je Predsednik Srbije Tomislav Nikolić pred samu novu godinu sa svojim istrčavanjem o Konačnom rešenju odnosa Srbije i njenog eksternog kancera, Kosova uleteo u čist ofsajd ili se iza tog poteza krije nekakva razigrana kombinacija I plan videćemo uskoro. Kao I to da li je u pitanju štipanje Vučića ili “dobar I loš policajac” varijanta.

Sa približavanjem dana nastavka briselskih pregovora o Kosovu nervoza raste  na svim stranama sem na samom Kosovu. Što nije ni čudno obzirom na to da se zna ko na Kosovu I o Kosovu odlučuje I čiji je posao da njegove (I svoje) interese zastupa. Zato odavde gledano tamošnja situacija izgleda smireno I spokojno. 

Ima tome nekoliko meseci a ne bih mogao da odredim tačan datum – ali moglo je jasno da se oseti da Vučić vise ne može da računa na miljenički položaj kod funkcionera EU. Lakmus, ili jedan od lakmusa je program Radija Slobodna Evropa, odakle sad već redovno i na dnevnoj bazi na račun predednika Vlade Srbije stižu sve oštrije packe i čvegeri.

Zaista, zašto to i čemu to? Ništa se u Srbiji ne dešava van onoga što se dešavalo i do sada: put ka EU sa stanovišta diktata nije ni na koji način ugrožen niti se sa njega skeće. Zadaci se prilježno izvršavaju a "bolne reforme" su u toku i po jasnim instrukcijama MMF i drugih nadležnih institucija.  Gnječenje medija i opozicija funkcioniše kao i do sada, bez većih oscilacija i ekscesa. Dakle, o čemu je reč? Čemu povišeni tonovi, nervozne reakcije i sad već otvorene pretnjne?

Događaji u Francuskoj i posledice koje će izazvati , a pogotovo sve ono što smo već pretrpeli, dovoljno ozbiljno govore da se svi trebaju uzrdžavati od  teških reči, pogotovo političari i verski poglavari jer iza teških reči uvek slede fanatici koji onda u ime toga mogu da počine potpuno nerazumna i brutalna teroristička dela.Naš region je zbog svoje multietničke i multinacionalne strukture i veoma ružnih događaja i iskustava iz prošlosti u ozbiljnoj opasnosti kojoj se može suprostaviti samo zajednički. Preduslov za zajedničko delovanje i suprostavljanje svim izazovima je istinsko  pomirenje.

Krajnje je vreme da svi shvate da je pitanje opšteg pomirenja i katarze u interesu svakog naroda i svake države na prostoru biše SFRJ, jer je to pitanje mira, sigurnosti i budućnosti.

Ovih dana povodom Božićnih praznika svi crkveni poglavari od najviših do sveštenika na nivou parohija puni su propovedi o miru i pomirenju, ljubavi, bratstvu, slozi i svega najmiroljubijieg i najradosnijeg , uz krupne reči Bože pomozi. Skoro isto će nam ponoviti u svojoj Ramazanskoj poruci i poglavari Islamske verske zajednice.

Ni političari od predsednika država, vlada, stranačkih prvaka i svih drugih koji su bili u prilici da nešto kažu o ljubavi i pomirenju ništa nisu zaostajali , a čak su bili i decidniji i konkretniji od okoštalih crkvenih poslanica koje se ne menjaju vekovima. Pa bogami i estradne zvezde, javne ličnosti, pa razne tabloidne ličice i likovi sa time se razmetaše.

I šta imamo, ništa osim praznih priča za jednokratnu upotrebu, pa se treba zapitati da li je zaista moguće ,i kako, pomirenje na prostorima bivše SFRJ, pomirenje u smislu da živimo kao ljudi bez mržnje i , naročito, stalnog podgrejavanja svađa, podbadanja, pretnji mržnjom i nekim novim ratovima. Da je malo iskrenosti u tim porukama za jednonedeljnu upotrebu možemo se lako uveriti jer odmah posle toga, a neki i ranije, počnu sa trovanjem naroda izjavama koje su potpune suprotne.

Za pomirenje je neophodna volja ,iskrenost i hrabrost, a dobra instrukcija svima mogle biti reči prof. Jerotića i pismo Adenauera bonskom županu 1946.godine. (evo original)

Profesor  Jerotić , je još 1999.godine , između ostalog ,rekao :“ Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom,nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. ... Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi, a posle toga – ne svetiti se, niti dozvoliti u sebi mesta anarhičnoj obesti. Samo u tome slučaju istina će delovati katarzično”.

To važi za sve narode na ovom prostoru pa neka svako umesto  reči “srpski narod” stavi ime svog naroda  i