Inostranstvo, INOZEMSTVO, Foreign, Etranger,,,, STANUJE, obitava U MENI. (Ino) stranstvo, (Ino)zemstvo, vodi svoje poreklo a od kuda nego od slovenskog korena. Reč STRANA (ispraviće me već neko ako grešim) na ruskom jeziku i danas znači druga zemlja, zemlja van granice, INOZEMSTVO, inostranstvo. Prefiks INO takođe je slovenskog porekla: ini = drugi. Onda mu to dođe kao lahko, lagano: Ino/drugo stranstvo, ino/drugo zemstvo, zemlja, država,

Mnogo toga je do sada napisano o društvenim mrežama. Slobodno može da se kaže da su novi mediji informativni, bitni, besmisleni, pozitivni, subverzivni, zanimljivi, zabavni, dosadni, elementarni, razvijeni, kao i da su sve to podjednako. I da, naravno, donose promene. Ono što je potpuno izvesno je da će biti tu, oko nas, još dugo vremena. Zato je moje pitanje danas, da li vlade treba da urade više u tom polju? I, na kojim platformama konkretno?

 

#tvitomanija regionalni skup, održan u Hrvatskoj prošle nedelje, okupio je najbitnije tviteraše i one koji bi da to postanu. Zoran Stanojević (@zozast) dao je pregled liste učesnika u prošlonedeljnom Vremenu . Na listi su novinari, privrednici, PR menadžeri, umetnici, a provukli su se i neki (hrvatski) političari. Ali nije bilo diplomata.

http://www.youtube.com/watch?v=PR2fFtIReVU

Naslov je parafraza naslova čuvenog filma: Volite li Bramsa. Basedon the Francoise Sagan novel Aimez vous Brahms?, Stars Ingrid Bergman, Yves Montand, Anthony Perkins. Gledao sam ga 1964 godine na terasi, letnjem bioskopu Doma omladine u Titogradu. Više se ne sećam radnje, valjda bračni trougao ali je ekipa bila sjajna!

No manimo se filma, vratimo se pitanju:

Nikad nisam bio velika spavalica. Kazu, a po mom misljenju to je apsolutna istina, da inteligentnim ljudima ne treba puno sna. Ili sam ja samo izuzetak koji potvrdjuje pravilo? No, svejedno, kasno lezem, rano ustajem. Kasni sati su po svojoj sustini, formi, i svemu ostalom razliciti kao sto su sve nesrecne porodice razlicite jedne od drugih. Dok su jutra uvek ista, uvek licna, i uvek tako predvidljivo uzbudljiva.

Rano jutro je deo dana kada je jedino moguce da ceo svet pripada vama. Kada je jedino moguce da puste ulice Beograda, Londona, Pariza, Dartmouth-a, ... izgledaju kao da postoje iskljucivo za vas.

Toute mode est délicieuse qui répond à une nécessité, non à une bizarrerie. (Raymond Radiguet: Le Bal du comte d’Orgel)

Svaki razvoj, a naročito brzi, nagli, nepromišljeni, vremenom postane kompleksna igra lica i naličja, protivrečna pojava koja može da ostavi posledice koje traju godinama, decenijama, vekovima. Iz želje da se odgovori na legitimnu potrebu, da se pronađe izlaz iz neke vrste krize ili zastoja, gradovi znaju da se otrgnu i organskom i planiranom rastu, i da se upute u pravcu divljeg i nekontrolisanog. Proizvodi takvog rasta svedoče o tome koliko je tanka nit između fantastičnog i groznog, urbane utopije i distopije.

The 1977 Bucharest Earthquake occurred on Friday, 4 March 1977, 21:20 local time and was felt throughout the Balkans. It had a magnitude of 7.4 and its epicenter in Vrancea (in the Eastern Carpathians) at a depth of 94 kilometers.

The earthquake killed about 1,570 people and wounded more than 11,000. Among the victims was the Romanian actor Toma Caragiu. Nicolae Ceauşescu had to suspend his official trip to Nigeria.

About 35,000 buildings were damaged, and the total damage was estimated at more than two billion dollars. Most of the damage was concentrated in Romania's capital, Bucharest, where about 33 large buildings collapsed. Most of those buildings were built before World War II, and were not reinforced. Many of the historic buildings that collapsed were not rebuilt; instead, the land was cleared for the building of the Palace of the Parliament. (http://en.wikipedia.org/wiki/1977_Bucharest_earthquake)

Gotovo trideset godina kasnije Bukurešt postaje glavni grad jedne od zemalja Evropske unije, i šesti grad po naseljenosti administrativnog gradskog područja u toj istoj Uniji. Istovremeno, problem sa kojim se Bukurešt suočio posle Ceauşescuovog monumentalnog pretumbavanja centra grada bio je (i ostao) vrlo ozbiljan. Staro gradsko jezgro bilo je ili zamenjeno novim zgradama (Skupština, tj. Palatul Parlamentului, novogradnje u Bulevardul Unirii i nekoliko okolnih ulica), ili pušteno da propada. Mnoge zgrade u pešačkoj zoni oko Ulice Lipscani i danas imaju vidna oštećenja od zemljotresa, a niko ih nije pipnuo za sve ove godine.

Iz dana u dan pažljivo pratim gradjansku pobunu u Njujorku, uz pomoć interneta, na adresi http://occupywallst.org/, kao i njeno širenje na druge gradove Amerike.

Rukavica je bačena, i to preko pločnika WALL STREET-a, direktno u lice bezdušnoj, alavoj i korumpiranoj finansijskoj eliti i njenim agentima u civilu - političarima!

Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.

Ponavljajući „šta ja ovde radim" Petar će Petrović izaći iz svog stana (ustvari iz stana ljubavnice ženinog oca) na trećem spratu jedne zgrade u blizini Skupštine, pokušaće da pređe ulicu kako bi kupio novine u nekoj trafici što radi celu noć i zgaziće ga autobus „osamdes' trojka", koji inače uopšte ne prolazi tom ulicom. Vozač autobusa, gledaćemo tog dana na vestima, zaklinjaće se da je bio pijan i da je mislio da vozi svoj auto, a ne autobus i moliće nadležne da ga smeste u zatvor i na lečenje od alkoholizma.

 I

1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku