Javna debata o torturi u SAD, ako se to tako može uopšte nazvati, dobija nove obrte. Kako spinovanje može vrlo lako da pretvori pristojne ljude u zadrte makijaveliste pokazuje kako je opna onoga što (olako) zovemo civilizacija tanka.

Obećah nekoliko izglasanih blogova. Drugi je bio planirani blog Pendrek na vagi

Kako je Ivica Dačić postao srbijanski Hans-Dietrich Genscher i zašto od njega zavisi;

ko kome glavu skida u DS-u sve se spremajući da je skine kilavom Tadiću;

kako se ambasadori polomiše ubeđujući Tadića i Tomu da naprave 'veliku koaliciju' (koja bi imala dovoljno glasova da prizna Kosovo;

...i ostale gnusne radnje.

ili

- kako se stvari menjaju kad poveruješ u očigledno -

Muhammad Yunus je svetski poznat i svetski uticajan dobitnik Nobela za mir 2006., poreklom iz Bangladeša, obrazovanjem ekonomista, karijerom profesor u USA i - naravno, kreator "društvenog preduzetništva" i "banke za siromašne" (GrameenBank).

Sedamdesetih godina prošlog veka vratio se u Bangladeš i (po sopstvenim rečima) jednog je dana pomislio kako sav taj njegov profesorski rad, sve ono što radi - nekako nije dovoljno, nekako NE RADI ta slika koju sobom nosi i kojom obrazuje druge, sva ta ekonomska pravila, zakoni i teorije, sve to na čega bi svet trebalo da RADI, kao da ima "nekakvu grešku" i on mora da vidi GDE to sve ima "nekakvu grešku", da bi zaista sa uverenjima i ubeđenjima mogao da nastavi da - predaje, istražuje, uči druge, prenosi i širi znanja.

I - otišao je iz učionice u malo selo, nedaleko od univerzitetskog kampusa, da proveri - da li je u pravu, da li može drugačije nego što tadašnja ekonomska teorija tvrdi da je jedino moguće.

I - bio je u pravu. Moguće je. Samo treba poverovati u - očigledno i uključiti mozak.

Njegovo rešenje dobilo je ime i RADI, kako u Bangladešu, tako i u desetinama zemalja širom sveta u kojima se utemeljilo za poslednjih tridesetak godina. Rešenje se zove "društveno preduzetništvo" i "banka za siromašne".

Ne zamerite na ovom ispadu egomanije - jače je od mene. Ustanem ja jutros, u stvari ne ustanem, nego umutim kafu a lapotop mi na stolu kod kreveta i započnem dan svojom omiljenom zabavom (od kad sam prolupala) - a to je čitanje komentara na moje tekstove na mojoj Novoj srpskoj.  I sad, ne mogu da odolim čak ni da sačekam još komentara - nego me u'vatila napast da odma' prenesem. Ne svoj tekst, naravno - nego komentare. Ima i pametnih... da ne bude sad

Kao što sam jednom napisala (evo, počela sam i da citiram samu sebe, a zna se ko to radi!) "dosadan

1.  Ona sutra ne radi - a ja radim.

Malkice sam ljubomorna, al me je obradovala svojim tekstom : dusanovaiivanovamama

2.  Sećate li se onog vica: 'Ali tata, daleko je Australija!' . 'Ćuti sine i plivaj.'

Čudesna peščana oluja u Sidneju: j.bre

3.  Gde počinje umetnost a završava politika?

Ili

predlog 

http://www.facebook.com/topic.php?topic=12228&uid=371637395526


"Poznato je pravilo da je za istinu dovoljan samo jedan argument, a više argumenata nagoveštavaju neku sumnjivu rabotu. A sve nas više zasipaju novim i novim argumentima zašto treba poseči najlepši drvored na Balkanu od petsto platana na Bulevaru kralja Aleksandra. Sve to pomalo liči na petljanje oko novog gripa i njene vakcine. Stari platani zasenili su bajku o novom gripu.

Danas je pred mojim vratima od stana osvanula posiljka prevelikih dimenzija da se ugura u letterbox. Sastojala se od jedne povece narandzaste torbe, nalik na one kakve prodaju Kinezi u bloku 70 a koriste se, recimo, za nosenje prljavog vesa u perionicu, ili cak za pijacu i slicno. U torbi se nalazilo jedno pisamce, i jedan leaflet.

Evo sadrzaja tog pisma na engleskom:

Narodu izginulom tokom NATO agresije na Otadžbinu.