Gradovi su poput ljudi. Funkcionišu, manje-više, na isti način, svi imaju sličan sadržaj, ljude, zgrade, puteve, parkove, reke, ali ipak svaki grad je poseban za sebe i potpuno različit od ostalih.

Beograd sam, čini mi se, najviše voleo kada bih se u njega vraćao. Nije bitno odakle, bilo da se radi o povratku s godišnjeg odmora, iz posete rođacima u unutrašnjosti ili iz inostranstva. Uvek sam otvorenih usta posmatrao valovit i nepregledan grad koji blešti u svojoj svetlosti. Posebno pamtim prizor sa svojih povrataka od rođaka, kada sam još bio dečak. Išli bismo Obrenovačkim

heh, hteo bih da se zahvalim drugarima, izraelo- i judeofobima koji su me ishejtovali svih ovih godina, zdesna i sleva - posebno levacima ;) ; od krkara do frihenda, od ripera do tasketa, jer mi je vaš hejt otvorio next level u mojoj voljenoj Izri: 

- dobio sam da budem leading travel educator za Northern American Jewish Communities za Ex-YU;

1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku

Duša je uvek gladna dobre literature. Uvek postoji glad za dobro sročenim problemom i eventualno ponuđenim rešenjem. Naravno, rešenje ne mora uvek na sceni da se desi. Već dobro predstavljanje problema delom je put ka njegovom rešenju. Zbog toga pozorište opstaje toliko koliko opstaje. Ono to uvek nudi. Naravno, postoji i bulevarsko pozorište koje služi za zabavu i za zaboravljanje problema. Sada pričamo o nečemu duhovnijem i plemenitijem.

Cao, ja se zovem Anita. Student sam trece godine glume (tacan naziv: ECOLE D'ACTEUR ET PRODUCTEUR DE CINEMA) u Lionu gde mi, buduci glumci, radimo po programu Konstantina Stanislavskog. Unapred se izvinjavam sto moj srpski jezik nije bas najbolji obzirom da sam rodjena i porasla u Parizu. Lion sam izabrala zato sto je mnogo pitomiji i manje stresan od ludila sa kojim sam se svakodnevo susretala u mom rodnom gradu.
Eto, toliko o meni =)

U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.

1977. Sadat, predsednik Egipta, probio je 30 godina leda između Arapa i Izraela i došao, kao prvi arapski zvaničnik, u posetu Jerusalimu. Pažnju domaćinima, međutim, odvukao je izgled Sadatove kravate.

Sakašvili, Džugašvili, hop, hop, hop! 

6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz