Sakašvili, Džugašvili, hop, hop, hop! 

6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz

U proseku životni vek jedne vrste složenih živih organizama traje je oko četiri miliona godina. Neke vrste žive malo duže, neke malo kraće od toga. Dinosauri su živeli duže. Mnogo duže. Na Zemlji su se pojavili pre oko 230 miliona godina i zatim vladali planetom više 160 miliona godina. A onda su nestali. Gotovo preko noći. To se desilo pre 65 ili 66 miliona godina.

Carcharodontosaurus. Bio je dugačak prko 13 metara, a težak 8 tona. Glava mu je bila duga 1,6 metara, a zubi 20 cm. (http://www.astronomija.org.rs/images/stories/zivot/dinosauri/izumiranje/dino1.jpg)

Šta je to što je uništilo dinosauruse? Karl Segan je u poetskom nadahnuću jednom rekao kako bi, da nisu nestali, možda dinosaurusi danas leteli ka zvezdama. Ali nešto ih je u tome sprečilo, nešto iznenadno i užasno.

Neprospavana noc uoci odlaska u Hong Kong zbog kise koja je bubnjala po limenoj nadstresnici mog balkona, kao u kakvom raspomamljenom ratnickom (apokalipticnom?) pozivu

*

Nomadima nije mesto u gradovima. Za one silom prilika zarobljene u njima, san o bekstvu iz civilizacije je kao moranje da se ponovo prodiše. Zato grabim prve neradne dane i hitam tamo gde nebo nije omeđeno krovovima.

Brzi voz šiba 300 km na čas. Prebrzo za uživanje. Oči gladne lepota prikovane su za prozor, iza kojeg se slivaju prizori zelenih pirinčanih polja, šuma i jezeraca, kao u širokom potezu kakve volšebne četkice. Osećam golicanje daljina u nozdrvama i radost koja narasta.

Drugari, izdokonao sam, ođe u pustinju, jednu ideju, pa ću putovati da je predstavim, narednih meseci. Zanima me šta vi mislite o tome: World Serbian Congress.

Jedan od najjasnijih pokazatelja karaktera SNS-ove vladavine je izgled naših gradova i zemlje uopšte. Novi Sad, kulturna prestonica Evrope 2021. (ni manje ni više, kampanja pompezno najavljena od strane gradskog režima i profesionalno odrađena od strane Exitfest.Org, organizacije inače takođe uredno integrisane u vladajuće strukture), danas izgleda ovako. U Beograd retko kada stignem, no ne sumnjam da i prestonica Srbije izgleda ovako:

Још када сам био сасма мали, моји старији су ми често говорили:
„Е, мој сине, шта год да се деси, жута раса ће једног дана владати светом."

После сам видео да то пише и у неким пророчанствима прозорљивих припадника мога народа, али не бих о томе овде. 

Додуше, моји старији су ми исто тако као сасвим малом показивали како су они за време Другог светског рата одговарали на питање ко ће победити у сукобу који је трајао око њих.

Наиме, исекли би јабуку попречке на пола и онда показивали једно другом онај средишњи део са семенкама јабуке који изгледа као звезда петокрака.

Мислим, то су радили када су уопште и имали јабуке за клопу... Знате већ, рат је, беда, неимаштина, једе се проја од пиљевине и носе се ципеле са дрвеним ђоном... 

objavljujem ovaj tekst kao drugu stranu medalje, ne slažem se nužno sa svime, no odrastao sam u slobodnom društvu gde o svemu može da se polemiše; kao potomak srpskih ruskih revolucionara ;) nenaklonjen sam jednostranim interpretacijama, posebno ne kada dolaze od ljudi koji koriste nasilnu retoriku - za to neće biti mesta na ovoj temi; ovaj pogled je iskren, makar bio i pogrešan, predstavlja značajan deo srpske populacije i treba o njemu polemisati.

Дарков* kод за дешифровање политике

Пети октобар је заједнички пројекат запада и српских група, у форми поделе политичке сцене по линији Коштуница – Ђинђић и уз неминовно пребацивање Милошевића и Шешеља у Хаг да тамо наставе да бију битку, српске групе су покушале да монополишу српску политику и стекну тачку ослонца у односу на запад, користећи демократску форму као средство за очување српских интереса. И успели би у томе да запад, у коме тада, независно од имена америчког председника, главну реч воде глобални револуционари, није убио Ђинђића. Пред нашим очима одвијала се реприза ”савезничког” бомбардовања 1944. и брионског пленума заједно. Само што су овај пут обе српске групе биле заједно бијене. И ко зна како би завршило да Русија није била у успону те 2003., те да темпларо – масонски кругови САД, нису у том јачању видели прилику да смање утицај глобалних револуционара, те да заједно са њом омогуће враћање српских група на политичку и друштвену сцену.