Otvoreno pismo Dušana Mašića novinarki Kurira. Skinuto posle objavljivanja sa sajta B92 i Mondo. 


Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki" "Kurira"
Roditelji Tijane Ognjanović posle početka ostavinske rasprave o novcu koji je ostao na računima nakon smrti njihove ćerke (Tanjug)

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta" o porodici Ognjanović

Од свога деде сам, као мали, а и много пута касније, слушао најневероватније приче дрекалима. Тако су становници села надомак мог родног града називали сподобе које су ноћу испуштале најстрашније, неартикулисане

 Narod u Srbiji nema kontrolu nad sopstvenim životom. Nepravedni sistem u kojem bogati pojedinci imaju sve poluge vlasti u svojim rukama, stavlja malog čoveka u robovski položaj. On nema nikakva prava ni imovinu, zakoni se donose na njegovu štetu, lični i porodični život mu je potpuno razoren jer nema sredstava koja će mu omogućiti nešto više od golog opstanka. Vladajuće strukture su potpuno odvojene od građana koji je biraju na izborima. One ne štite interes svojih birača već krupni kapital i organizovani kriminal koji upravljaju Srbijom. Državni budžet se puni

Počev od 1. novembra odbrojavamo sitno do Londona 2012. Mereno u danima spustili smo se na trocifreno vremensko rastojanje do najvećeg sportskog događaja koji će se na planeti desiti u narednoj deceniji.

Author: Dr. Davor Džalto

(Selected  excerpts)

In this essay I analyze one of the recent critiques of Noam Chomsky’s political thought. I focus particularly on this critique since it repeats the most common arguments and views that can be heard from the anti-Chomskian front of intellectuals. Discussing particular topics and arguments I also address broader questions such as what does it mean to be an intellectual today and what kind of responsibility do we need today in the public as well as academic discourse?

Mnogo toga je do sada napisano o društvenim mrežama. Slobodno može da se kaže da su novi mediji informativni, bitni, besmisleni, pozitivni, subverzivni, zanimljivi, zabavni, dosadni, elementarni, razvijeni, kao i da su sve to podjednako. I da, naravno, donose promene. Ono što je potpuno izvesno je da će biti tu, oko nas, još dugo vremena. Zato je moje pitanje danas, da li vlade treba da urade više u tom polju? I, na kojim platformama konkretno?

#tvitomanija regionalni skup, održan u Hrvatskoj prošle nedelje, okupio je najbitnije tviteraše i one koji bi da to postanu. Zoran Stanojević (@zozast) dao je pregled liste učesnika u prošlonedeljnom Vremenu . Na listi su novinari, privrednici, PR menadžeri, umetnici, a provukli su se i neki (hrvatski) političari. Ali nije bilo diplomata.

Da je onako kao što bi trebalo da bude, a ne ovako kao što jeste, ja bih danas išla da tražim cveće za Tanjin rođendan. U saksiji, za njen balkon malo veći od osrednje saksije. Onda bih se našla sa drugaricama i išle bismo kod nje na sitne kolače i negojeći slaniš. Pušače bi povremeno isterala na balkon i, sređena za rođendansku priliku, sa finom ešarpom koju bi napravila sama, smejala bi se naokolo, trudeći se da svi imaju sve što im treba. Ovako...

Danas je u Skupštini grada, po treći put stajala njena slika, crno-belog mekanog osmeha, lice do bola poznato i, uprkos trudu da bude posthumno, živo i nedostajuće. Po treći put se okupio neki fini i dobar svet, toliko njih da ponovo nije bilo dovoljno mesta, uprkos dodatim stolicama. Po treći put se stajalo uz zidove, i ljubazno pomicalo tako da i drugi mogu da vide šta se dešava. Po treći put su aplauzi bili duži i energični no što to obično biva na dodelama nagrada. Prosto nisu mogli da stanu.