Unapred da napomenem da je ovo blog o vinu (vinima) iako ću u njemu obrazložiti još jedan razlog što jedva čekam izbore na kojima ću glasati za Gosn Grobara. A sve mi se nešto javlja da bi mogli da budu pre vremena, no otom potom.

Pozovu me moji drugovi O i K  koji otvaraju fini restoran u lepom delu Beograda da im sastavim vinsku kartu. Obojica su iskusni u poslu, radili po inostranstvu, vodili restorane u bar 5-6 zemalja, vratili

Svake godine u Srbiji se „ištancuje" najmanje 250 diplomiranih novinara. Tako mladi, zagrejani, oni upadaju u razne medijske kuće, nadaju se blistavoj televizijskoj karijeri. Ružičasto-tufnaste snove prekida neprijatna realnost - mladi novinari u Srbiji ne mogu da žive od svog posla. 

Tačnije, mogu, ukoliko rade na 2-3 mesta ili ukoliko žive kod mame i tate, a novinarstvom

Amerikanci sve više i sve češće protestvuju protiv novih propisa vezanih za bezbednosne preglede na aerodromima. Nove i sve rigoroznije mere neki čak tumače i kao uznemiravanje građana. Počele su da stižu brojne žalbe. Pre nekoliko godina mere su počele skidanjem cipela, kaiševa, pa zabranom unosa tečnosti i kremastih materija u putničke kabine aviona, onda su se pojavili skeneri koje putnike ogoljuju pred službenicima bezbednosti. Pojavile su se brojne spekulacije šta ovi skeneri pokazuju i otkrivaju i u kojoj meri to narušava privatnost, da li se te slike negde pohranjuju itd.

Taman me silne žene, koje su mi pisale u vašu odbranu još od kada smo se onomad po blogu dopisivali, ubediše da ste jedan častan, pošten, dobronameran i dobroćudan čovek, a uz to i veliki stručnjak, a onda se desi - ovo:

Magazin "Story"

Jelena Karleuša: Moja mala boginja pobede

"Prvi

Na istom ovom mestu bili smo s jeseni 2000. godine. Sa debelim razlogom. Zbog pokradeinh izbora. Zbog uništenih života. Zbog budućnosti.

I ove besprizorne siledžije su tu sa nekim razlogom. Ne znam koji je to razlog, ali sam siguran da nije onaj koji deklarišu. I da ih treba ukloniti, pod hitno i bez pardona.

Da li je moguće da se ovako nešto prikazuje na televiziji sa nacionalnom frekvencijom? Da li je moguće da se direktno prenosi višečasovno psihičko maltretiranje jednog starijeg čoveka od strane pobesnele gomile? Da li je moguće da neko misli da je samo fizičko nasilje ono koje treba da se sankcioniše? Da li su ovo naše poznate(?) ličnosti koje trebaju da budu uzor našoj deci? Hoće li neko u ovoj državi reagovati na ovoliku količinu nasilja? Gde je kraj ovom ludilu? 

 

Video koji sledi NE PREPORUČUJE SE MLAĐIMA OD 18 GODINA!

Naš današnji gost-bloger je Nj.E. Edvard Ferguson, britanski ambasador u Sarajevu.  Tekst koji sledi je prvobitno objavljen na Forin ofisovoj blogerskoj platformi. 

 

U proteklih nekoliko dana mnogi su izneli snažne stavove o planiranoj rezoluciji UN-a kojom će se obeležiti 20 godina od genocida u Srebrenici iz perioda strašnog rata 1990-tih u kojem su sve strane pretrpele velike žrtve, vojne i civilne.

Kada je Velika Britanija prihvatila odgovornost za izradu nacrta ove rezolucije, znali smo i rečeno nam je da će to biti težak zadatak, koji će čak i podrazumevati određeni rizik. Odsustvo dovoljno ozbiljnih i održivih koraka ka pomirenju unutar Bosne i Hercegovine i šireg regiona u proteklih 20 godina znači da su rane još uvek sveže.

Pod uslovom da hapšenje glavnog Miloševićevog ratnog profitera i postpetooktobarskog tajkuna, kao i njegovog jahting sina, nije samo dimna zavesa zbog što bezbolnijeg gutanja gorkog kosovskog zalogaja ili propagandni manevar "a la Dulić" zbog zahteva EU da se ispitaju 24 sporne privatizacije, onda se čini da srpska država počinje "da liči", poput one čuvene TV reklame za bakin kolač.

Ironijom sudbine ili višom, kosmičkom pravdom, Miroslava Miškovića su uhapsili upravo najbliži saradnici onih koji su ga i stvorili početkom ratnih devedesetih.