Pre možda godinu ili dve dana napisala sam blog Porcelan, taj blog je istinita priča sa kojom smo živele nas četiri.

Znamo se od petog osnovne. Od pocetka u V/3 , iz OS Aleksa Santic pa do kraja. Sedeli  u klupi, delili tajne, zadatke, salili se, tugovali i veselili, patili . Proslavljali prva zaposlenja, decije rodjendane.Nedelja uvece se znalo. Kod nje kuci,gledanje "Kapelskih kresova" , zajedno sa Veljkom I Ines, Alekom,Nadom i Jejom.

Bili su to veseli dani.

Zajedno smo polagali prijemni na Pravnom fakultetu. Nismo bili odlikasi, i smejali se  kako smo bili uvek dobri, cak ni vrlo dobri.

AleXandar Lambros

... pošto vidim da je to ovih dana užasan zločin pomenuti Republiku Srpsku u kakvom god afirmativnom kontekstu, računa se skoro pa kao saučesništvo u ratnom zločinu ili bar ko skrivanje ratnih zločinaca. Kratko ću, budući je bilo kakvo polemisanje o bilo čemu u državi potpuno anesteziranih, planski mentalno sjebavanih, zaglupljenih i bedom urušenog dostojanstva građana, potpuno besmislena .... Pišanje uz vetar, volim taj narodski izraz.

AleXandar Lambros

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Математику никада нисам волео. У мојој рубрици у школском дневнику та оцена је увек некако "штрчала" и бола очи свакоме ко би бацио летимичан поглед на успех ученика Д. Ј. У маси солидних и насмешених, оцена из математике

Starijeg brata iz dvorišta zamolio sam da ne parkira na sredinu parkinga pred kućom kako bi mogli drugi ljudi da parkiraju na moje mesto, jer nemam kola, a u ulici je gužva zaista. Pošto mu taj koncept nije bio jasan, pokušao sam jezikom koji razume: Ja sam mešao beton za to, ja sam tovario šljunak, i bar ta polovina je moja, prosto ne parkiraj na nju.

I, kako to već biva kada jedinka bude spoljnim nadražajem pokrenuta, moj brat je počeo da prolazi fazu po fazu. U prvoj fazi pokretanja odbrambenog mehanizma, a ipak preskočivši češanje o banderu i zapišavanje sve četiri