Beograde volim te. 

U ovoj recenici staje ceo moj zivot kao Beogradjanke, Romkinje, nekoga ko je dosao iz najsiromasnijeg dela drustva  i socijalnog staleza.

Volim te i kada hoce da spomenik Stefanu Nemanji prebace u Marinkovu Baru,jer tamo pripada.

Volim te cak i onda kada se usude da dele Beogradjane na podobne i nepodobne, na siromasne i elitu, na Rome i Nerome.

Volim te i onda kada kazu da mi krademo i lazemo i napadamo slucajne prolaznike, volim te i kada nam govore da smo beli medvedi i da su sva prava nasa iako smo obespravljeni na milion

Autor: Rodoljub Šabić

Pre nekih mesec i po dana, valjda zato što se dogodio praktično istovremeno sa „zemljotresom" koji je izazvan odavanjem „službene tajne", u slučaju M.Kovačevića, pažnjI javnosti je gotovo potpuno promakao jedan događaj, za koji mislim da ju je sigurno zasluživao.
Pozvala me ministarska pravde i obavestila me, da je na adrese velikog broja štampanih i elektronskih medija neko nepoznato lice dostavilo više desetina „ličnih listova" sudija i sudijskih saradnika Trgovinskog suda u Beogradu. Zamolila me da povodom toga preduzmem sve što mogu.

Autor: Rodoljub Šabić

Stidljivo, gotovo neprimećeno, promakla je vest da je javno tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja novinarki B92 zbog toga što su objavljivanjem transkripata prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih rukovodilaca JP „Putevi Srbije" u vezi sa slučajem „drumska mafija", navodno odale nekakvu tajnu. Šteta, jer je reč o vesti koja je zaista dobra, ne samo za Ivanu Momčilović, Antigonu Andonov i Jasminu Karanac.
Dobra, jer epilogu slučaja, poznatog kao „drumska mafija", dodaje dozu pravičnosti, koja mu inače nedostaje u popriličnoj

ovako izgleda

http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/

Autor: Rodoljub Šabić
Može izgledati da jeste, ali nije digresija započeti tekst o jednoj odredbi Krivičnog zakonika jednim „neozbiljnim" pitanjem - Možete li da zamislite da odete na spavanje kao pripadnik jedne nacije, a probudite se kao pripadnik druge?
Veoma teško, zapravo nemoguće, zar ne? Razume se, ne zbog toga što je sporno da li svaki čovek može promeniti svest o sopstvenoj nacionalnoj pripadnosti. Može, naravno. Stavovi o tome odavno su evoluirali, od ultrakonzervativnih po kojima je ta svest objektivno determinisana, zadata i nepromenljiva, do savremenih po kojima je ona, pre svega, stvar subjektivnog osećanja. Ali nesporno je da svest o pripadnosti nekoj nacionalnoj skupini čovek formira sam, i da je ne formira i ne menja ni lako, ni brzo.

Osobama, ličnostima, personama, bile one deca ili odrasli ljudi, koji nose ili nosahu cvikere/naočare, okolina je oduvek surovo nadevala nadimke tipa: Ćoravi, ćora, ćoksim, slepac, cvikeraš, okac, duplooki i kakve već ne. Nisam imao takvih problema a i zaboleo bi me.

Nosim cvikere od svoje trideset sedme, osme godine. Prvi su bili Lenonke, čeličnožičani, donela mi žena iz Italije. Nosio sam ih dok se nisu sasvim rastočili. Da, koristio sam ih samo za rad. Nosio sam ih na vrpcama sopstvene izrade, manistre u svim duginim bojama nanizane na 0.20 pecaroški najlon. Onda su vremenom oči počele da plusuju pa sam morao da imam jedne za rad a druge za 'odanje po vilajetu.

Građansko NE bezakonju

Da podsetim: uništena je legalna privatna svojina akcijom maskiranih terorista, nekoliko građana je silom, protivzakonito zadržano, a svi pozivi komunalnoj policiji i policiji da intervenišu i zaštite javni red i mir – ignorisani su i odbijeni.

 Iako je aktuelni režim u više navrata tokom protekla 2 meseca obećavao i obećavao privodjenje pravdi odgovornih, a sam premijer posle višenedeljnog vrdanja i demagoških akrobacija konačno locirao najodgovornije u vrhu gradske vlasti, do juče, 18. jula 2016. ništa, AMA BAŠ NIŠTA nije učinjeno da se makar saznaju imena i prezimena nalogodavaca i fantomiziranih izvršilaca pomenutog terorističkog akta u centru Beograda.