Piše: Rodoljub Šabić

 

Često se, tražeći pomoć i zaštitu prava građani obraćaju Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i povodom stvari koje su van njegove nadležnosti. Može to i da prija kao izraz poverenja u instituciju ali je uvek i "teret", stvara nekakvu obavezu da se odgovori, da se uputi na relevantne propise ili na "adresu" na kojoj bi pomoć trebala da se dobije.

Te situacije, uz ostalo, uvek otvaraju pitanje (ne)obaveštenosti građana i o elementarnim pravima koja u određenim situacijama imaju. To i učestala

Piše: Rodoljub Šabić
Nedavno sam ovde na blogu pisao o slučaju u kome je Poverenik za informacije naložio Gradskom zavodu za veštačenje u Beogradu, da na zahtev dnevnog lista "Danas" dostavi spisak predmeta u kojima je veštačenje bilo povereno veštaku M.L., veštaku čije su kompetencije i formalne kvalifikacije dovedene u sumnju javnom objavljenom kopijom diplome u kojoj su pogrešni naziv univerziteta koji je izdao, i imena i prezimena dekana fakulteta i rektora univerziteta.
Gradski zavod nije postupio po rešenju koje je, po zakonu konačno, obavezujuće

by Aleksandar Bekan Todorović

 

Autor: Rodoljub Šabić

Upravo sam, evo treći put zaredom, u manje od godinu dana, Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva (Digitalnoj agendi) dostavio mišljenje o Predlogu pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama.
Prepiska između Poverenika i ministarstva traje dugo. A ako u tom mučnom „porađanju" jednog, na prvi pogled tehničkog, ali zapravo, za ljudska prava, suštinski bitnog akta, ima nešto pozitivno to je činjenica da iako mišljenje Poverenika nije obavezujuće već konsultativno, ministarstvo ipak nije donosilo Pravilnik, već je svaki put pristupalo izradi nove varijante. I što je još važnije, da je svaki put nova varijanta predloga bila usaglašenija sa ustavnim odredbama o zaštiti prava na privatnost komunikacije i zaštitu podataka o ličnosti.

   Jutros je Meri upala u našu kuću u Beogradu, histerična, nervozna i povremeno plačljiva. Rekla je samo: Kosta danas su Zeka odveli na" Džeil". Meni je to u devet ujutru zvučalo sasvim OK. Okrenuo sam se na drugu stranu i pokušao da dospavam još malo.
   Međutim ova se raskokodakala kao kokoška koja je upravo snela svoje prvo jaje. Demonstrativno je probudila našu ćerku Margaretu, koja je spavala u potkrovlju, objašnjavajući joj da je njen tata neupotrebljivi idiot koji ne želi da zaštiti svoju decu. Tu sam se probudio.

*deo nikada emitovane radio emisije

Kako sam postao svestan Alije - Svako ima pravo da se kreće - I na tarabi piše - Taoci celog života

  Kako je Alija ušao u moj život

Alija je, cenim, nekoliko godina stariji od mene. Sujetno procenjujem, izgleda bar deceniju starije. Koliko sam shvatio u gradskoj čistoći Beograd radi 23 godine. Većinu tog vremena proveo je kao čistač na Zelenom vencu. Tamo ga svi znaju. Siguran sam da mu se na ulici javlja više ljudi nego nekim TV voditeljima.

Danas sam preporučenom poštom dobio od Upravnog 

Dečačič na fotografiji ima dve godine i vezan je lancima za banderu. Vezao ga je otac koji radi kao vozač rikše i jedan je od mnogobrojnih dođoša u Peking koji nema pravo da mu dete bude zbrinuto dok se on bori da nešto zaradi za svoju porodicu. Da li je ovo zlostavljanje? I da i ne. Formalno, valjda "da", ali iza slike se ne krije roditeljska okrutnost, već

da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

Seli smo ispod ladoleža i priča je sama potekla. Prema kazivanju gospođe Juhas, rođena Zemunka Bela Rohel Frajnd je još od detinjstva bila drugačija, naviknuta da joj život više uzima nego što daje. Tokom Velikog rata austrougarske vlasti deportovale su njihovu porodicu u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca.

– Jednom mi je pričala kako su se sve njene dečje igre