- mama, mozemo li nekad da odemo u srbiju?

Pod uslovom da hapšenje glavnog Miloševićevog ratnog profitera i postpetooktobarskog tajkuna, kao i njegovog jahting sina, nije samo dimna zavesa zbog što bezbolnijeg gutanja gorkog kosovskog zalogaja ili propagandni manevar "a la Dulić" zbog zahteva EU da se ispitaju 24 sporne privatizacije, onda se čini da srpska država počinje "da liči", poput one čuvene TV reklame za bakin kolač.

Ironijom sudbine ili višom, kosmičkom pravdom, Miroslava Miškovića su uhapsili upravo najbliži saradnici onih koji su ga i stvorili početkom ratnih devedesetih.

                                                                                               ... ostalo je nas par, njenih siročića.

Danas je Dan ljudskih prava kojim se obeležava 10.12.1948 kada je doneta Opšta deklaracija UN o pravima čoveka, važan dokument koji je oblikovao poslednjih 64 godine ljudske civilizacije.

I te 64 godine su skoro pa dovoljan podatak za opisati našu, ljudsku vrstu, tek 64 godine imamo propis kojim tvrdimo da - svi ljudi imaju jednaka prava, 4000 godina pisane istorije i desetine hiljada godina razvoja ljudskog društva trajala su i prošla bez saglasnosti o tome da - svi mi ljudi imamo jednaka prava, bez obzira gde smo i kakvi smo rođeni - svi smo ljudi i to je osobina koja nas čini jednakim u pravima koja svi moramo imati.

I pošto nisam uspela da nađem lako dostupan tekst Deklaracije na srpskom na internetu, prenosim ga kao post, mislim da ljudima treba da bude jako lako dostupan da bi uopšte znali - otkud nam koja su i čija su naša ljudska prava.

Bilo je proljece devedeset pete. Ne pamtim tacan datum. Samo znam da je bio maj. Ostalo mi je jos koji mjesec do mog 19. rodjendana. Kad sam se probudio iz dvonedeljnog sna, ili ti kome, nisam mogao da govorim, nisam nista video i nisam osjecao svoje tijelo. Jedino sto sam tad imao bile su misli.  Bio sam siguran u dve stvari; da sam ranjen tog prvog maja I da sam mrtav.

Vidis, govorio sam sebi i u sebi,  nije tacno da kad ljudi umru ostane samo dusa. Ostane, bar za neko vreme i misao. Prokletstvo ili ne, misao je jedino sto  ostaje covjeku u predvorju smrti.

Zadnje slike mog zivota iz tog prvomajskog jutra bile su slike krvi i uzasa. Vrisak  majke cija je petogodisnja cerka docekala smrt u  njenom  narucju. Vrelina vlastite krvi  pomjesana sa strahom od smrti ciji sam hladan zadah osjecao na licu.

Studenti novinarstva na jednom budimpeštanskom fakultetu za medije bili su u šoku: profesor im je rekao kako, kada postanu novinari, neće uvek biti u prilici da imaju sagovornike koji su „pametni i pogodni za saradnju”.

"Postoji mogućnost da vaši sagovornici budu glupi, poput ovih koje ćete sada videti, pa razmislite kako biste ih intervjuisali" - rekao je i pustio studentima spot pesme o „ministrima budalama” (Ministry of Fools), koji je očigledno bio delo kućne radinosti.

Odavno se u medijskom prostoru, ne samo bosanskohercegovačkom, već i u onom što ga možemo kao jugoslovenski označiti, nije pojavio tekst koji je više uzdrmao javnost od malignog kalambura Nikole Pejakovića objavljenog u Glasu Srpske, u kom se ovaj glumac i glazbenik obrušio na koncept brakova što ih nazivamo miješanim. Na stranu sad reakcije što ih u čovjeku porađa prvo čitanje tog teksta, do vrha ispunjenog materijalom za barem sedmodnevni tužiteljski posao. Na stranu i samog Nikolu Pejakovića i motive s kojima se upustio u pisanje nečeg tako mračnog i zlokobnog. Udarni talas mučnine i početnog gađenja već je oslabio, sada je vrijeme da se tome podsmijevamo, ne dopuštajući da nas u tom poslu pomete osjećanje samilosti kakvo čovjek obično gaji za one čije je stanje svijesti reducirano. U ovom slučaju samilost nije poželjna, jer otvara manevarski prostor za buduća ludila.

gost autor: Patrick Condell

prevod: AleXandar Lambros

Priče o jadnim potlačenim muslimanima kao žrtvama islamofobije dovoljne su da vam nateraju suze na oči. Suze smeha, naravno. Od ovog besprimerenog bezobrazluka. Islamofobija nije ništa stvarnija od nacifobije. Postoje vrlo dobri razlozi da se bude svestan obe ove ideologije, a ti razlozi su istovetni. Daleko od toga da su ugnjetavana manjina, dokazi govore u prilog tome da su muslimani izuzetno agresivna manjina a kad su većina brzinski postaju entuzijastični ugnjetavači koje vodi sumanuta iluzija nekakve supremacije pod božanskim pokroviteljstvom, što bi već samo po sebi bilo uvredljivo da u pitanju nije bolesni vic. Jer, iskreno, islam je kompetentan da vlada svetom koliko i Majk Tajson da upravlja NASA-om. 

Možda me od one operacije u Nemačkoj pretprošlog ministra zdravlja (koji je utonuo u - za njega - prijatni zaborav javnosti, a izgleda i ovih što se razmeću ovih dana nekim navodnim borbama) nije nešto nasmejalo kao jučerašnja vest da je „ministarka zdravlja prof. dr Slavica Đukić Dejanović iznenadila (prek)sinoć zaposlene u KBC ,Dragiša Mišović', kada je bez najave posetila ovu zdravstvenu ustanovu". U nastavku agencijske (Tanjugove) vesti kaže se i da je „direktor KBC ,Dragiša Mišović' prof. dr Radisav Šćepanović referisao ministarki...", da ne citiram dalje.

Ne sumnjam da direktor ustanove katkad ostane u njoj i uveče, ali me je oduševila ta koincidencija da se nađe u pravo vreme na pravom mestu, mislim - kada ministarka dođe, bez najave. A te dolaske bez najave je najavila pre mesec-dva. Nije loše ni to, ako neko među zaposlenima poveruje da je i to moguće.