Ne morate više da brinete! Vaše brige prepustite nama!

Mi smo Agencija koja brine o vašim brigama, mi brinemo za Vas!

Vaše brige biće sigurne u našim rukama! Jer vaše brige su naša briga!

Naša adresa je Čučuk Stanina, bez broja, Beograd

Navali narode, akcija traje dok traju zalihe, broj briga je ograničen!

 

Pod ovim sloganom je u nedelju 12. avgusta širom sveta obeležen Međunarodni dan mladih. Naša zemlja prvi put uzima učešće u nizu akcija i manifestacija kojima se ovaj dan proslavlja u celom svetu još od 1999. godine. Iako nemamo puno razloga za slavlje, imamo i previše razloga za skretanje pažnje javnosti

Situacija povodom fudbala je kao u šahu: koji su naredni potezi? I kome će zastavica na satu prva pasti?

Trenutno je bačena rukavica režimu, sa pokidane ograde stadiona u Djenovi! Zašto? Zato što je od 5. oktobra 2000. u Srbiji uglavnom sve radjeno u rukavicama ili po principu "ruka ruku mije"! Ali, to nije glavna tema ovog bloga!

Šta režim

 

Ključni političari naše zemlje su u aprilu i maju mesecu ove godine bili usred pregovora o formiranju nove vlade, ali su međusobno komunicirali inkognito ili putem posrednika, a kao što znamo, ti posrednici su neretko bili i novinari sa senzacionalističkim rukopisom. Sve je izgledalo kao vrlo čudna partija pokera sa prevelikim ulogom - čudna partija, jer se njeni

FLOW MY TEARS, THE POLICEMAN SAID je moja omiljena SF knjiga u kojoj Filip K. Dik gradi priču o  Džensonu Taverneru, poznatoj TV zvezdi koja se preko noći našla na naličju sveta, gde se borba za opstanak podrazumeva, a apsurd, diskriminacija i represija čine aplikacije sveg postojanja.  Sranje, košmar, horor od koga otpadaju uši, u romanu "Tecite suze moje, reče policajac",

Čak i da nije bilo toliko apela i medijske halabuke povodom tzv. belih listića uoči poslednjih izbora, njihov broj, a pogotovo sadržina dragoceni su rudnik blaga za sve istraživače, od sociologa i socijalnih psihologa do političkih analitičara i novinara.

Prema izveštaju Republičke

Nedeljno jutro je počelo putovanjem u Niš gde su vođeni intervjui za petu generaciju Škole nove politike. Na pitanja o Paradi ponosa svi daju više ili manje afirmativne odgovore, dok ovakva pitanja pre 5 godina gotovo da nije ni imalo smisla postavljati. Posle samo pola sata, pozvao me je poznanik iz jedne evropske zemlje, po profesiji novinar, oženjen devojkom sa ovih prostora zbog koje je svojevremeno perfektno naučio naš jezik. Izveštavao je iz mnogih zemalja i veoma dobro je poznaje oblast ljudskih prava u njima. Oduvek tvrdi da je Prajd najbolji test za stanje ljudskih prava u u tranzicionim zemljama.

29 građana tipa Sonja Biserko potpisalo pismo objavljeno kao oglas u Danasu (vidi atačment).

Ovo mi je zanimljivo: "Mediji koji se smatraju slobodnim ili opozicionim pod stalnim su pritiskom vlasti i neophodna im je profesionalna i finansijska pomoć".

Zašto se medij smatra slobodnim ako je opozicioni?  Po istoj logici po kojoj je prorežimski neslobodan? 

Kada neko , kao na primer zdravstvene ustanove, napravi dugove u odnosu na dobavljače roba i usluga , a taj neko je u , zvanično, državnoj službi uvek se pojavi neki pijani baron iz vlade i kaže 'Mi to plaćamo'. Sve je to u redu ako bi se zanemarile neke sitnice kao što je da to u stvari plaćamo ti i ja i još nekoliko hiljada , ili miliona (optimista sam, takva mi narav danas) kroz poreze i doprinose. Zaboravi se i da postoje družine i pojedinci koji državi, u tu kasu iz koje se 'plaćaju dugovi', ne plaćaju ništa. I za koje se prave 'programi' da mogu dalje da prežive. Oni ne brinu znaju da će uvek njihove dugove na tebe i mene da prebaci neki pijani baron.