Na 70.-tu godišnjicu nepostojećeg i ukinutog Dana republike (29. novembar,  SFRJ), zemlje kojoj i ime, samo ime, danas retko ko izgovara, iako je većina nas rođena i odrasla u njoj, na nepostojećem i takođe ukinutom srpskohrvatskom jeziku, na kome smo se školovali i kojim smo govorili, kopiram pismo Dušana Mašića upućeno hajkačima dnevne novine Kurir, pismo koje su probali da zabašure brisanjem, pa sad, hvala bogu i dragome internetu, niče na sve strane: 

Knock, knock... ima li koga?  

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično,

Kad građanina nanese put po Trgu Republike u prestonici ima priliku da iza spomenika onog Kneza što jaše vidi Narodni muzej obložen skelama i tako to stoji skoro deceniju po modelu Potemnkina koji je u neko vreme davno prošlo ulepšavao vizure vođama i narodu i brisao im iz vida ružne i skršene gradske pejsaže a koji su ih mogli uterati u depresiju. Ovde na Trgu je svojevremeno, pre desetak godina, bila ideja da se započne obnova Narodnog muzeja, naravno za početak je načinjena skela preko cele fasade koja nedvosmisleno šalje poruku građanima da je poduhvat od značaja za istoriju i kulturu Srbije započet, radost se širila gradom, vođe su zbrajale pozitivne poene i uopšte stvorena je optimistička i vedra atmosfera. Posle od svega toga, sve do danas, nije bilo ništa, zaboravljeno je zašto su te skele postavljane, smišljen je neki drugi razlog da se optimizan u narodu održi a Narodni muzej je tamo več skoro deceniju bezbedno obložen i slabašnim, iznemoglim glasom pokušava da obnovi onu poruku o obnovi ali više niko to ne sluša.

Jedno od najnepristupačnijih javnih preduzeća, u novinarskom smislu,

 

Vidim da je trend masovno zapošljavanje pa ko velim aj’ i ja da dam neki doprinos. Kako nisam stručnjak za knjigovodstvo, nisam ni Ikea, a nisam ni Koreanac pa da radnike ne puštam na pišanje smislio sam jedno neformalno rešenje.

Građanin je posle odsustva od dve decenije i nešto više godina došao u svoj grad i primetio da mu sposobnost u orijentaciji po čaršiji u kojoj je odrastao popušta jer je to mesto u međuvremenu, od njegovog zadnjeg pohođenja prošireno i uznapredovalo, slično gradovima gde je u međuvremenu boravio mada je on taj epitet koji obeležava napredak osporavao. Nije se slagao sa načinom promena koje su bile razbacane svuga okolo, promenjeno je mnogo toga, čak i jezgro, središte gde je grad začet i gde im je duša nije poštedjeno. Menjali su grad gradski dužnosnici na svoj način a kako ni oni nisu bili večni, kada bi došli novi na njihovo mesto menjali su promene i ugrađivali svoje, učestvovali su u tome i građani time što su bez otpora prihvatali atake na grad od strane dužnosnika a sve pod geslom da je to u skladu sa novonastalim potrebama, izmenjenim kulturnim i ekonomskim modelom, prihvaćenim i nametnutim, savremenim trendom investiranja po svaku cenu.

 Utrogestan je jedini prirodni hormon koji pomaže u trudnoći, i ginekolozi ga prepisuju ali ne na recept već na papirić, uz napomenu trudnici da mora da ga kupi u privatnoj apoteci. Utrogestan nije ni na jednoj zvaničnoj listi lekova koji mogu da se kupe u državi, osim što je na tom papiriću. Ali može da se kupi, već 10 godina!

Kako se uopšte lekovi na crno „uvoze“ i zašto?

Ovo uopšte nije retoričko pitanje.

Stvarno očekujem da mi neko kaže. Objasni. Dočara. Nacrta. Štagod.

Situacija je sledeća:

Utrogestan pije

Povodom deset godina pokreta Novi optimizam u Zrenjaninu 

Da li su mogući gradovi bez građana — i šta bi preostalo od identiteta gradova kad bi iz njih bio izuzet onaj nezaobilazni začin koji čine upravo ljudi koji celokupnim svojim (javnim) delovanjem doprinose mapiranju i markiranju upravo tih, identitetskih mesta.

Zato kada kažem Zrenjanin — ja prvo pomislim: Guta.

Pokriće za tako nešto svakako je u dvoipodecenijskom postojanju pozorišnog kluba Zeleno Zvono (osnovano 1991), odnosno desetogodišnjem radu pokreta Novi optimizam (2004) čiji je Branislav Grubački Guta osnivač i lider. Još tokom devedesetih Zeleno zvono postalo je diskusioni klub ali jedan od najprepoznatljivijih centara građanskih, antiratnih aktivnosti. 

Secam se te noci 1995. , tad su nas jos uvek zvali "lude" zene...Evo sta pise Bobana iz Zenskog centra danas, a sledi poziv na perfomans...

"Pocinje