U prevodu, dobila sam autorsku opciju! 

Kao prvo, da zahvalim uredništvu što je tako munjevito reagovalo na građansku inicijativu.

Kao drugo, da se zahvalim mojim dosadašnjim blogodomaćinima, njanji i krkaru, što su pomogli u promociji mene ili me.

I, na kraju (last, bat not least important) da se od sveg srca zahvalim svima vama koji ste me podržavali, pisali peticije, urgirali, usijavali urednicino elektronsko sanduče i, sve u svemu, imali poverenja u mene!

Bez vas ovoga ne bi ni bilo (ili bar ne još uvek)

Hvala vam, i što bi rekli u Bocvani

PULA!!! 

Ustao sam negde posle 6. Subota pred Vaskrs, dan pre toga sam sa detetom i ženom došao u tazbinu. Obećao sam ženi još dok smo se zabavljali da ćemo ili Božić ili Vaskrs proslaviti kod njenih. Obećanja ispunjavam.
Tast (u daljem tekstu deda) je već stavio kafu. On obavezno počinje dan uz kafu i čašicu rakije.

Pre neki dan sam u ulozi Konzula upoznao Britanca po imenu Ken Roberts. Ken je stupio u kontakt sa našim Konzularnim odeljenjem jer je odlučio da provede sledeće 4 godine svog života obilazeći svet biciklom, a put ga je naveo u Srbiju. „Dovraga," pomislio sam u sebi, „živi primerak pravog britanskog ekscentrika". (To vam je, ako se neko slučajno pitao, eufemizam za „ludaka"). I ako imate naviku da cenite ljude po prvom utisku i vi biste ga tako posmatrali u trenutku kada se pojavio u jarko žutoj kabanici.

 

Pošto ovih dana u srpskim senzacionalizmu i inače sklonim tzv.medijima čitam različite gluposti, ako će nekome koristiti, kratak izveštaj/putopis iz drevne Hellade bio bi sledeći:

Oni koji se ovih dana spremaju da krenu u Gčku, ili su već uplatili aranžmane pa ne znaju šta da rade razloga za neku veliku paniku realno nemaju. Treba samo da ponesete novac - ne na karticama već u kešu (!), ili makar uglavnom u kešu.

Iako je zvaničan stav grčke vlade da turisti neće imati problema pri plaćanju karticama - u praksi to ipak nije svuda tako. Prevedeno: većina prihvata plaćanje karticom - ali ima i izuzetaka.

Postao sam ponosni vlasnik najnovijeg biometrijskog pasoša svoje najnovije (biometrijske?) države. Bilo je reči da je rok za izdavanje novih pasoša mesec dana. Na izradu svog pasoša sam čekao svega nedelju dana ali sam zato čekao čak 5 (slovima: pet) nedelja da dođem na red za predavanje dokumenata, uzimanje otisaka prstiju, fotografisanje i sve ostalo što prati tu rabotu (da se sve ovo ne dešava na brdovitom Balkanu,

13. januar

Sećate se Giacomo Venturelli i Violet Biru - Italijana i Malajke na putu oko sveta biciklima? Upoznali smo se pre oko godinu dana, negde u čileanskoj Terra del Fuego, nakon celodnevnog pedalanja kroz pampas sa jakim čeonim vetrom. Ja sam našla smeštaj u jednoj od radničkih prikolica, sa zajedničkim kupatilom i velikom kuhinjom, koje su se izdavale po prihvatljivoj ceni od oko šest evra.

Već sam se bila smestila i krenula sam pod tuš, kada sam ih videla na parkingu: Đakomo na ležećem biciklu, Violeta na klasičnom. Nisu želeli da plaćaju smeštaj, već

25. novembar

Kola idu pravo prema mom šatoru. Primirila sam se, skoro i ne dišem, kao da bi to moglo pomoći da me vlasnik ovog imanja, koji je u njima, ne primeti. Samo kad bi okrenuo auto tako

 

Ja sam dete koje voli reke i doline, brda i planine, jezera i sve prirodne lepote. Sudbina mi takva da sam zadnjih 6 godina u ravnici gde je nebo ooooogroooomnoooooo, gde nema nista na horizontu već samo nebo. Na sve strane nebo. Da me pogrešno ne razumete, ja volim nebo. Samo bi htela da pored million oblaka ima i neki drugi pejsaž na nebu. Nešto konkretno na tom horizontu, nešto u obliku brda

 

Mozda je čovek čoveku vuk, ali je sam sebi zasigurno samo magarac.