Jože Tisnikar - Moj prijatelj

Kažu da možeš umrijeti dok spavaš, ali  ne možeš umrijeti u snu.

Niko još nije sanjao da je umro i od toga ost'o mrtav. A inače,  ljudi sanjaju svakakve gluposti, i ludosti, i čudesa razna.

I to je skroz ok.

Stigosmo sinoć u Firencu. Preko Ciriha.

Do Ciriha putovasmo s ministrom Milosavljevićem. Slobodanom, ne Tomicom. (A što nije leteo JAT-om, nego Swiss Airom? Pa još ministar trgovine. Nije patriotski, stvarno. Nema smisla. Totalno u suprotnosti s kampanjom "kupujmo domaće". Da sam neki faktor u vladi, ja bih to ispitala.)

Od Ciriha putovasmo bez prtljaga. I još ga nema. A meni cigare u koferu... Strahota. Ako do sutra ne stigne, osiromašiću od ovih europskih cena.

Na aerodromu nas je strpljivo (dok smo prijavljivali nedolazak prtljaga) čekao dr Elio

"PROLAZEĆI BICIKLOM PORED KUĆA I ZGRADA NA HAJLEND PARKU"
... bio sam impresioniran

Bilo je prohladno, kao i uvek pred zoru.

Iako je napolju još uvek bio mrak, brzo je ustala, stavila u torbicu nešto hrane, pažljivo proverila da li joj je kalabaš s vodom dobro zatvoren, ogrnula se i polako se išunjala iz lape.

Nije želela da je majka, ili bilo ko od ukućana primeti.

Unapred je znala koliko bi joj prebacivali, kako bi joj govorili o dužnosti, o tradiciji, o poštovanju predaka...

Preci! Pa preci su jedini koji su ih razumeli.

Osećala je da je podržavaju. Duboko u srcu znala je da ne greši. Preci su bili uz nju. Zato je, izašavši van vidokruga svoga doma krenulo brže, visoko uzdignute glave.

Ovo je jedini pravi način.

Dan sesti i sedmi, 11/12. oktobar

*

Buđenje s pogledom na Himalaje. Kroz prozor koji gleda na jug vidim masiv Anapurna a kad otvorim vrata na suprotnoj strani sobe, ugledam strme litice Čula Himalaja, visoke oko šest i po hiljada metara. Na toj slici, one su u pozadini, dok se u prvom planu nalazi zid od mrkih cigala obrastao u puzavice sa cvetovima jarkih boja. Uzgaja ih gazdarica hostela u maloj bašti unutrašnjeg dvorišta. Taj kontrast između roze, lila, žutih i crvenih latica duž zida iza kojeg su bleštavo bele planine deluje nestvarno kao u scenografiji za film po nekoj bajci. Juče mi se prvi put javio taj osećaj da sve ovo zapravo nije stvarno i, evo ga, gde me ponovo obuzima kako sam otvorila oči.

Dugo nisam putovala biciklom – dugo, za moje pojmove. Od februara 2017, kada sam završila pedalanje po Japanu i došla u Kinu da predajem engleski, napravila sam svega nekoliko vikend-tura. Bila sam planirala da za vreme letnjeg raspusta vozim na 'krovu sveta' – Pamiru. Ali na dan polaska, povredila sam kičmu, te sam umesto dvomesečnog bicikliranja, celo leto provela u oporavljanju, sposobna jedino za lakše hajkinge. Prošla su puna četiri meseca pre nego što sam uopšte mogla da ponovo sednem na bicikl. Zatim još mesec dana dok nisam ispedalala prvih pedeset kilometara. I sada, sedam

Od malena sam zamisljao kako li izgleda da udjes u ogledalo i gledas svet sa one, suprotne strane? Da je umesto mraka dan? Da umesto sneznih pahulja sija sunce? Da umesto viljuske koristim kasiku? Ili kako je to da se vozi suprotnom stranom ulice? Nakon dvadesetak godina zamisljanja ispada da je sve sto je trebalo da uradim - dodjem u Maleziju i sve to dozivim. Sve gore nabrojano je ovde "normalno", a sve na sta sam ja navikao i kako sam ziveo je "drugacije". Kao da je neko uzeo i okrenuo svet za 180 stepeni a da mi niko nije najavio. Samo sto u ovom svetu nema carobno dugme za povratak na staro,

*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.