Tehnički pregovori koji se vode između"Beograda i Prištine", a zapravo između vlada Srbije i Kosova, promovisani su kao nešto što bi trebalo olakšati život građanima.

Sa jučerašnjim danom je započela primena sporazuma o slobodi kretanja. I da vidiš na šta liči ta "sloboda". Građani koji se kreću, zavisno od toga koje tablice na vozilu imaju, plaćaju svako 15 dana "svoje parče slobode" od 60 do 100 evra. Te pare idu budžetima, dal Kosova ili Srbije, zavisi od smera u kome se putuje.

Vozila sa srbijanskim tablicama, moraju da plate osiguranje od najmanje 60 evra, u zavisnosti od kubikaže. Osiguranje važi 15 dana. Istu cenu će plaćati vozila sa kosovskim tablicama na ulazu u Srbiju.

 

Pre nekoliko minuta, uz gromoglasan pozadinski aplauz sa tribina i sa debelim zavojem iznad desnog kolena Ana Ivanovic je efikasno izasla sa terena broj #2 na zadnjem sedistu malog vozila koja u ovom gradu najcesce mozete da vidite na golf terenima. Posle ovakve pobede nije bilo smisla traziti od Ane da se proseta preko glavnog trga ovog teniskog centra, nazad do igracke loze.

svako ima svoju gradaciju ludila.

Svaki zivot svakog pojednica na ovoj zemlji je jedinstven, neponovljiv i zanimljiv svakome na svoj nacin. Meni se desava ta cudna stvar da od kako sam dosao ovde uzbudljive i nepredvidjene situacije smenjuju jedna drugu brze nego sto uspem da ih savladam u mislima. Ono sto su sva moja dosadasnja jutra imala zajednicko je to sto nisam znao gde ce me dan

Eto, šta ćeš, sve reke teku nekuda, pa je tako i ova životna otekla u nekom tajanstvenom pravcu.

 

Gost autor: gavrilo

 

Sve živo na planeti se kreće pa i ona sama. Kreće se i ono što ima korenje, naizgled neraskidivo vezano za tlo od prvog lista do svog poslednjeg cveta, njegovo seme doseže daleko. Poput semena aromatične Camemellie, kojom je Engleska buržoazija s kraja 19. veka zauvek promenila visoravni Šri Lanke u polja čaja. Moj dolazak nije promenio ovo rajsko ostrvo, ali ono je promenilo mene.

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest - ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika,

Rien ne distingue les souvenirs des autres moments: ce n'est que plus tard qu'ils se font reconnaître, à leurs cicatrices./Nothing sorts out memories from ordinary moments. Later on they do claim remembrance when they show their scars. (Chris Marker: La jetée)

Pre petnaestak godina, jednog bečkog 24. decembra uveče, pitali smo se šta da radimo mi koji smo bez porodica, bez predbožićnih rituala, mi koji nemamo nameru ni sami da jedemo kod kuće, ni da idemo na ponoćnu misu. Bilo nas je troje; ja, jedan moj prijatelj koji je jednog leta osamdesetih došao na mesec dana iz grada Bowling Green u državi Ohio da predaje engleski u Salzburgu na mesec dana, i do dana današnjeg ostao da živi u Austriji, i jedna moja prijateljica rođena gde i ja, a koja sada živi u Americi, koja mi je tada bila u poseti. Otišli smo u kafanu u kojoj sam vrlo često obitavao za vreme svog života u Beču, Adlerhof, u 7. Bezirku (gradskoj opštini), u ulici Burggasse broj 51, čije se ime sa ulice ni ne vidi. Jedino što se vidi jeste fasadna lampa sa reklamom za malo poznato Schnaitl pivo.

Za vreme ručka je Paul ponudio da povede Mike-a i mene u grad posle posla, ako nemamo drugih planova. Drugih planova? Paul je bio srećan da se ispred njega isprečila velika salata u transparentnoj plastičnoj činiji kad sam odskočila od stolice jer šanse su bile prilične da bih skočila i preko malog okruglog stola i bacila mu se oko vrata. On se nasmešio iza svoje salate; bilo je jasno koliko se takva jedna ideja usvaja i da je bukiran kao vodič.