Iz Amsterdama sam se vratila za BG autobusom. Putovanje redovnom autobuskom linijom iz Holandije za Srbiju traje 29 sati i do bola podseća na film "Ko to tamo peva", samo 72 godine kasnije i na dužoj relaciji (1760 km). Doduše, vozilo je moderno i ne kreće iz zabiti kao u scenariju Duška Kovačevića, već iz Amsterdama. Ali, cilj putovanja je isto Beograd, a i putnici liče, kao da su ispali iz vremeplova.

"Ti nisi normalna", kažu mi moji. I još "kako si preživela".

Upravo sam odgledala po n-ti put ''The Way'', film koji je Emilio Estevez režirao i posvetio svom dedi iz Galicije, a glavnu ulogu dodelio svom ocu, Martinu Šinu.

Kada sam ga prvi put gledala, na preporuku Alave, mnogo mi se dopao, iako su mi se te ideje o hodočašćima od više stotina kilometara peške, u vreme specijalizovanih agencija koje te avionima i autobusima vode na lice mesta - činile tupavim.

Kada sam ga drugi put gledala, krajem aprila, već sam donela odluku da idem. Što pre.

Šta se u međuvremenu desilo?

"Konačno ti se ispunio san. Neko prvog januara gleda skokove sa 4 skakaonice, neko koncert iz Beča, a ti uživaš u balavim, nadrkanim kamilama koje se biju." SMS poruka kuma mi jedinog kad sam mu javio kako provodim prvi dan nove godine. Mogu se složiti da su njegovi predlozi za prvi januar "normalni" za Jevropu. Lečiti mamurluk Štrausom i biti couch potato jeste uobičajen postpraznični program za taj deo sveta. Međutim, kažu; "U Rimu budi kao Rimljanin."

 

 Kako je Kafka usao u nas zivot

Pre dve večeri, samo što smo stigle na ovo divno, ali trenutno tužno mesto, odlučimo da krenemo Maki, Tedi I ja na giros,  jer on se samo jede u Grčkoj.

Posle Tedijevog poziranja I smišljanja sta mu se najviše sviđa, krenule smo u apartman.

Negde oko ponoći smo shvatile,tj. Maki da Tedi nije tu I krenula je  kuknjava I plakanje.

Naravno, uz objašnjenje da je Tedi otišao u razgledanje grada I mora,  čitali smo Kafku.

 

Možda je I bolje što nisam spavala najbolje jer sam onako umorna prebirala

Mesta koja želim da obiđem u 2012 godini:

1. Bukovica - oblast u Hrvatskoj, između reka Zrmanje i Krke i Karinskog mora, područje odakle moji roditelji vode poreklo. Načelan dogovor sa stričevima postoji, oca sam već obavestio da će i on da ide :-) , ostaje samo da svi uklopimo termine. Postoji ideja da svi zajedno idemo, moj otac i njegova braća sa ženama, kao i sva deca sa kompletnim porodicama. Nije neizvodljivo, organizacija je prepuštena meni, videćemo. Postoji dosta mesta u Bukovici koja treba obići, ali naravno nećemo propustiti ni slapove Krke.

Jutros mi se hvali prijatelj kako se juče odlično proveo u Mohaču, u Mađarskoj. Sa ženom je obišao znamenitosti u gradu, ručali su u prelepom restoranu, popili piće na nekoliko mesta i potrošili manje od 50 evra, uključujući i gorivo!

Odmah sam pomislio na tužnu priču srpskog turizma. Iako Turistička organizacija Srbije ističe da smo jedna od retkih zemalja u svetu čiji

 

 

 

 

 

 

Na zagrebački kolodvor u 23,55
u poslednji čas stigla sam na vlak
i upala u prazan kupe
gde je bio mrak, gde je bio mrak...
Tražeći svetlo, začuh dubok glas:
"Lady, the light is overthere!"
Tad shvatih da nisam sama.
Bio je to muškarac crne boje kože
u crnoj maji i crnom džinsu, oh Bože!
"We don't need the light!" rekoh istog trena,
isključih svetlo i sedoh naspram njega.

Kao uvod u tekst, pogledajte ovaj video klip. Upsala run - 68 kilometara od Stokholma do Upsale za 10 minuta i 18 sekundi. Moguće? Odradio Ghost Rider!

Pažnja: ne pokušavajte ovo sami da izvedete.