...kada govorimo o bajkama

2-5. septembar 2012.

Moja domaćica u Biškeku, trideset-deveto-godišnja Poljakinja Renata, učiteljica jezika u kirgizijskoj prestonici, otvarala je vrata svog jedno-sobnog stana svim putnicima koji bi joj se javili preko Kauč surfinga. I sama je mnogo putovala, uglavnom u ličnoj režiji -- nema kontineta

- Идемо вечерас у Турску Чаршију, каже ми, у Сули Ан.

Кроз маглу се присећам да је то стара грађевина, некада преноћиште за караване, а да је данас у њу смештен део ликовне академије.  

- Нека изложба?

- Не, уопште не, али звучи добро.

*

Prvo što nam je Sonja Breši, jedna od naših domaćica u Toskani, jutros rekla kada smo krenuli na put ka Pratu bilo je: "Danas će dr Vajs biti srećan. Porodilište u Pratu ima vrlo tradicionalan pristup u radu. Porodilište je veliko, imaju oko 3000 porođaja godišnje."

Tradicionalizam kojim me je uplašila donekle se pokazao kao tačan. Dr Vajsu se lice razvuklo u široki osmeh kada su nam na ulazu u deo u kome se nalaze operacione i porođajne sale dali da obučemo zaštitno odelo i zaštitne kaljače. Ali, s obzirom da nema brijanja, nema klistiranja, posete su dozvoljene,

Ide mi se na more. Pa verovatno odatle inspiracija i za ovaj blog.

Blogogošća: Mlekac



U Beogradu, kiša je, najčešće, razlog za depresiju. Onaj neminovan faktor koji upropaštava brižljivo isplanirane vikende, satima pripremane toalete i frizure i, naravno, dobro raspoloženje. Trpimo je, ali jedva.
U Bocvani kiša je – život! Najveći blagoslov koji može da postoji. Toliko je važna da je po njoj imenovana i nacionalna valuta – Pula (kiša). Svaka zdravica,

Sinoc se u Atini osetio blagi zemljotres. To nije cudno, ovo je trusno podrucje i malo, malo, pa se zatrese.

Vreme je lepo, danas pogotovo, pravi prolecni suncani dan. Nadam se da ce i sutra biti tako lepo jer su zakazane velike demonstracije, pa da narod ne pokisne kao prosle nedelje kada su po pljusku i hladnoci marsirali ispred Parlamenta.

Demonastracije se odrzavaju skoro svakodnevno, bile su juce, bice i sutra. 

Ne znam da li ce njihov Parlament potvrditi dogovor Vlade i emisara poverilaca, to se odlucuje sutra.

Ja bih o necemu drugom, o velikoj solidarnosti grckog naroda sa nevoljnicima, siromasnima, otpustenima, beskucnicima, koju vidim na svakom koraku.

Prolazite li brežuljkasnim predelima oko Fridrikshafena, uz tromedju koja preko jezera Konstanc Nemačku odvaja od Austrije i Švajcarske, izmedju beskonačnih voćnjaka videćete visoke drvene stubove povezane žičanim mrežama. Ne, ne radi se o sistemu antena - prolazite pored polja na kojima se uzgaja hmelj, sirovina koja pivu daje neophodnu gorčinu.

Ako imate vremena, svratite do Muzeja hmelja u Tetnangu, gde možete dobiti obilje zanimljivih informacija o načinu na koji se hmelj nekada obradjivao i danas se obradjuje.

Ne znam kada se ideja o pedalanju oko sveta začela u mojoj glavi, ali sigurno nije starija od pet-šest godina, koliko ima otkako se družim sa pedalofilima. To su oni ljudi koji vikendom obavezno, a ostalim danima prema mogućnostima, voze bicikl jal po drumovima jal po šumama i gorama, i preznojavaju se desetinama, pojedini i stotinama kilometara radi čistog zadovoljstva, a ne zato što ih neko za to plaća ili na to prisiljava, iako posmatračima sa strane to najčešće tako izgleda. Psihološki profil tih ljudi postaje jasniji ako se zna da je njihov omiljeni citat jedna Ajnštajnova

10-11. septembar 2013.

Skoro je ponoć a iz susednog hostela pevaju na sav glas. Veselo neko društvo, pripito sudeći po glasovima. Nemam ništa protiv, samo bih da ipak malo dremnem. Taman se mašim za one čepiće za uši, kad začujem: "Živi sretna u slobodi... Jugoslavijo, Jugoslavijo!"
Ustajem kao zombi, oblačim se, izlazim iz sobe i pokušavam da izađem napolje. Vrata hostela su zabravljena