Ne znam kada se ideja o pedalanju oko sveta začela u mojoj glavi, ali sigurno nije starija od pet-šest godina, koliko ima otkako se družim sa pedalofilima. To su oni ljudi koji vikendom obavezno, a ostalim danima prema mogućnostima, voze bicikl jal po drumovima jal po šumama i gorama, i preznojavaju se desetinama, pojedini i stotinama kilometara radi čistog zadovoljstva, a ne zato što ih neko za to plaća ili na to prisiljava, iako posmatračima sa strane to najčešće tako izgleda. Psihološki profil tih ljudi postaje jasniji ako se zna da je njihov omiljeni citat jedna Ajnštajnova

                              Napomena

               Ovaj tekst je pun proleća i ptičica i cvetića i ostalih banalnosti, tako da se nikako ne preporučuje onima sa osetljivim živcima i stomacima koji tako nešto ne mogu da podnesu.

 

     Prvo su nam kćer banovali sa njenog omiljenog sajta. Ništa nije pomoglo ni što je kukala drugarima da je njen life over ni što je tata pisao administratorima da dete nije znalo da ne sme da hrani virtuelne ljubimce sa naloga svoga brata, tetke i drugarice (pa umrli bi!), multi je multi i datum isticanja bana je ostao never! Nije to kao kod nas na blogu, Amerikanci drže svoju decu strogo:) Cvex je odmah krenuo da bogorada o antiglobalizmu, a meni je već bilo dosta pranja, peglanja i pakovanja da bih se previše potresla. No, to je bio zloslutni znak, samo ja nisam umela da ga protumačim...
      Kad putuješ s decom nije bitno da li ostaješ tri dana ili tri meseca, nosiš istu količinu stvari. I sve sam lepo zapakovala...majke mi. Tek, negde oko Rume shvatim da nisam ponela...pare (za razliku od grickalice,

 ps. ja od kad znam za sebe sanjam da letim. ovo je, uf, totalni svrs:)

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

Osecam vec neko vreme da mi ponestaju teme za pisanje, a onda shvatim da su teme sve vreme oko mene, ali da ih ja gledam nekim drugim ocima sada. Ne kao u pocetku kada mi je svaka sara parala zenice, kada mi je svaki zvuk unosio talase uzbudjenja u moje usi. Sada sve to primecujem ali mi nije vise strano, uzbudljivo i cudno. Sada sam se navikao na manje vise sve oko mene,

Decacki san se konacno ostvario - prolece je, a ja zaista ne zivim u Beogradu. Samo sto tada nisam razmisljao o svim stvarima koje to zivljenje van Srbije nosi sa sobom. Dok ide "Lonely Day" od System of a Down pokusavam da vidim razlike u mom zivotu u odnosu na prethodna proleca...

Budim se u 7h ujutro, i uz vezbe proveravam mail - isto kao i u Srbiji. Tusiram se u kadi i silazim sa drugog sprata gde me ispred ulaza ceka skuter - isto. Od stana do posla petnaestak minuta motorom - isto. Na poslu isti dosadni klijenti sa uvek istim dosadnim zahtevima koji unistavaju i najsitniju

There was a time (he said, adopting an avuncular, if not grandfatherly, tone) when travelling by airplane was something of a prestigious or luxurious experience. The little tiny soaps in the bathroom were novelties. The bathrooms, while we are the subject, were kept clean. The stewardesses were lovely and smiling and charming. And the whole experience was rather pleasant...

Indian Vels je mali, malesni, ovolicni Kalifornijski grad koji svakog marta nudi suvo i toplo vreme, pogled na impozantne planine, i vrhunski tenis rasut po 23 zeleno-plava terena. Grad je medjutim dovoljno mali da vas samo pet semafora levo ili desno deli od drugih gradova slicne velicine. Svi gradovi su pedantno obelezni, i u imenima im se cesto pominju palme, izvori, fatamorgane ili bunari, reci koje podsecaju kako je ovaj deo juzne kalifornije izgledao pre stotinak godina.

 

Imena lokalnih ulica su medjutim znatno modernija. Poznati zabavljaci koji su ovde godinama radili,

Aerodrom Kairo, ogroman i prazan. Prolazim pasošku kontrolu, viza na licu mesta, $15 u dolarima. Redovi dugački, popunjava se neki formular. By the way, strašno me nerviraju zemlje koje forsiraju taj glupavi formular koji sadrži pitanja tipa - datum rodjenja i broj pasoša. Svi odgovori su u j*****m pasošu, kupi skener od $20 i skeniraj prvu stranu ako već hoćeš te podatke. Uvek imam osećaj da radim njihov posao, mater im lenju.

Prošao pasošku, uzeo torbu, taksisti saleću kao u Beogradu 90-tih. Mene čeka kolega iz kancelarije u Kairu, Marun, Libanac. U Egiptu već dve godine,