Posle par mojih poseta Kuala Lumpuru konacno je dosao red da se sa mojim novim prijateljima sa nasih prostora sretnem na "mojoj" teritoriji - Penangu. Lepi, Cakarumba i dva najnovija clana balkanske mi familije ovde - Mona i Dilan su odlucili da vikend posle Bozica provedu u carima ostrva. Dok je Mona ovde starosedeoc poput Lepog, Dilan je tek sleteo ovde i uci da leti, a kao najmladji clan porodice svi smo tu da mu u tome pomognemo. Svako na svoj nacin, pa ce on odluciti koji mu stil najvise odgovara. Kao i Cakarumbi, i njemu je ovo prvi put da izadju iz Kuala Lumpura i osete koliko je Malezija

Od malena sam zamisljao kako li izgleda da udjes u ogledalo i gledas svet sa one, suprotne strane? Da je umesto mraka dan? Da umesto sneznih pahulja sija sunce? Da umesto viljuske koristim kasiku? Ili kako je to da se vozi suprotnom stranom ulice? Nakon dvadesetak godina zamisljanja ispada da je sve sto je trebalo da uradim - dodjem u Maleziju i sve to dozivim. Sve gore nabrojano je ovde "normalno", a sve na sta sam ja navikao i kako sam ziveo je "drugacije". Kao da je neko uzeo i okrenuo svet za 180 stepeni a da mi niko nije najavio. Samo sto u ovom svetu nema carobno dugme za povratak na staro,

Svaka zemlja, svaki grad ima svoje praznično doba. Na primer, nekada je u bivšoj Jugi to bio osmi mart, prvi maj, 29. novembar ili 24. decembar (Dan JNA). Nova godina je pak bila vreme prasetine. I ruske salate (ili te „olivier" kako se zove u Rusiji). Pa onda je naprasno došao na velika vrata (pre toga na mala vrata) sveti Nikola, Jovan i oni ostali iz Biblije, pa Božić sa svim žitom, postom i slatkim. Da bi se povratili ovi običaji i mladje srpske generacije tradiciji naučile, sećate li se, Beogradom su cirkulisali fotokopirani rukopisi kako se slave srpske pravoslvne svetkovine.

U Dasadu stižemo kroz gaj eukaliptusa, u kome se u sumrak okupljaju hiljade aleksandara, zelenih papagaja koje su, kako se veruje, u Evropu odavde doneli vojnici Aleksandra Velikog, i ulazimo u lodž Rann Riders: prostrana otvorena trpezarija sa slamnim krovom i, u bujnom vrtu, niz okruglih blatnih koliba slamnih krovova - sa klima uređajima. Sutradan ustajemo oko pola šest, u šest doručkujemo (poneki tost, ko još u to vreme može da jede?), da u pola sedam već budemo u otvorenom džipu: pravac Mala slana pustinja Kač!

 

 

Copyright (c) Bruno Bruderer

Niska šarenih, svilenih, kineskih cvetova poskakuje mi pred očima, dok kroz vetrobran kamiona posmatram kamilju zapregu s kojom se mimoilazimo na putu za Dasadu, selo na rubu Male slane pustinje Kač. A još jutros smo putovali ševroletovim SUV-om, koji smo malopre ostavili pored puta...

Trebalo mi je nesto duze od pola godine boravka u Maleziji da isplaniram i napokon odem do ostrva zvanog Langkawi. Za mene totalna nepoznanica dok nisam sleteo ovde, a ispostavice se da je to jedno od najpopularnijih mesta za odmor, zurke i uzivanciju.

Sam dolazak na ostrvo je poput nekih filmova jer je Langkawi u stvari arhipelag od 99 ostrva izmedju kojih

Središnja, glavna ulica Madrida ove godine slavi stogodišnjicu. Prostire se od Kale de Alkala na istoku, samo par stotina od Prado muzeja, pa do Placa Espanja na zapadu i deli Madrid na severozapadnu Malasanju i istočnu Čueka. Centralna je gradska arterija, svojevrsan izlog grada, sastajalište i promenada, centar poslovnog života, ali takođe i stecište putnika, hipika, prostitutki ili jednostavno prolaznika sa jednog na drugi kraj grada.

Ceo vek Velika ulica odiše istim živim ritmom i provlači posetioce baš kao i njujorška Peta avenija ili Brodvej, londonski Konvent garden, pariska Jelisejska polja ili rimska Via Vitorio Veneto. Mada samo kilometar ipo dugačka, Velika ulica je najpozatija ulica u gradu, pista kojom su šetali i danas šetaju slavne ličnosti i pravi magnet za posetioce. U ovu ulicu i kvartove koji je povezuju hrle svi koji žele da osete ritam Madrida, popiju kafu u nekom od kafića, pogledaju dobru predstavu, film ili koncert, kupe knjigu, muzički ili disk sa filmom ili nešto u luksuznim prodavnicama i budu obasjani svetlima velegrada. I to sve u velelepnim i monumentalnim zgradama koje su projektovali najpoznatije španske arhitekte prve polovine prošlog veka.

Ala veje, veje...

Prava predpraznična slika pod mojim prozorom. Pahulje promiču, sve se beli. Zima. Ona prava, hladna, kakvu pamtim iz detinjstva. Sa šalovima, kapama, sankama i toplom čokoladom.

Kažu da je sad vreme za dobru volju i darivanje.

Pa evo, ja vam darujem jednu od mojih beleškica iz Bocvane. O jednom drugačijem zimskom danu (između ostalog i zato što je tamo zima od Juna do Septembra).

"Mali je svet" je izreka koja se najcesce mota po ovoj mojoj cudnoj glavi od kako sam stigao na ovu stranu sveta. Ali da je toliko mali nisam mogao ni da pretpostavim. Da cu ovde upoznati ljude sa kojima sam delio naselje dok sam ziveo na primer u Novom Sadu, a da se ni na ulici nismo sreli, tome sam se najmanje nadao. Da cu zbog mojih tekstova objavljenih

Posle nekoliko obilazaka parka Gir, ponovo smo se našli pred prijemnom zgradom, očekujući džipsi (Maruti Gypsy) sa vozačem i vodičem. Ovaj nacionalni park zahvata najveći kompleks aridne listopadne šume na zapadu Indije i radoznalim posetiocima nudi 38 vrsta sisara, 37 vrsta gmizavaca i, da ne zaboravim - skoro 300 vrsta ptica.

Ipak, za većinu posetilaca ovde kao da postoji samo jedna vrsta - poslednja populacija kritično-ugroženih azijskih lavova (Panthera leo persica). Otuda je prilično iritirajuće slušati pitanja iz mimoilazećeg džipsija: „Jeste li videli lavove?“ „Jesmo, pa šta? Mi smo ovde zbog ptica.“