2016-04-24 18:31:29

Na kafi sa Nilom

Boris Drenca RSS / 24.04.2016. u 19:31

Nila Janga sam upoznao , sada već davne, zime 1990./1991. U Pirotu. Mislim prolazili smo, pre toga, jedan pored drugog više puta i znao sam za njega ali, upoznali se tek tada. Tek nedavno smo, posle godina, manje ili više intenzivnog, druženja seli i popili kafu. Onako kako treba. Uz razgovor, u kome sam, uglavnom, slušao. Jedini problem tog ćaskanja je u tome što nisam mogao da pušim. Nil je pre nekog vremena prestao, pa sam pokušavao da se kontrolišem. Da mu ne bih pravio zazubice. 

 

neil4.jpg

 

присет на тему . .УНУК - син од кћери, ја Наумов . . . брата Радокејовог


умислих, а она ние устела , Зорка, сестрамиодујака покојнога, да слику Наумову од још кад се оно Шербан изПариза  вратијо био уСело нам , па куму својему , берберу сеоскоме, намолово изглед му, поклонимо новосацком легату П, Бељанског и тако је на увид и шири даднемо да не тавори у мраку закључане дедовске куће препуштена мемли зидова, завеса,тепиха и црвоточног собног мобилијара јер ,убеди ме поводљивог да ако и ЊУ склонимо из куће биће то дерогативан чин према Претку и свему што нам је од њега у сећању везано за кућу некад животом пуну остало . . .

 
2016-04-09 17:45:38

Cerne Abbas

silver RSS / 09.04.2016. u 18:45

Izlazeći iz zaliva, skrenuli smo levo, na zapad. Zašuškana u urbani komfor ponekad zaboravim na draži ruralnog Dorseta. Danas grad vrvi od studenata iz raznih krajeva sveta, brodići i jahte napunili su luku, na svakom komadu raspoložive, skupocene zemlje (naročito parcelama odakle se pruža pogled na more) dizalice danonoćno rade…teško je primetiti nenametljivu seosku pozadinu. A proleće je buknulo u svoj snazi, drveće gustim krošnjama gradi tunele na sporednim putevima i bezbrojni zlatnožuti narcisi razbijaju živo zelenilo pitomih dolina. Ja sam jesenje dete koje uživa u ritmu kiše, zaključano u četiri zida, medju knjigama, a i noćna ptica. Razmišljam sada, kada sam, doduše bojažljivo, izmilela na sunce da pozdravim oživelu prirodu, kakva je lepota u ovim jarkim bojama.

 
2016-04-05 10:53:37

Biciklom oko sveta -- Sizif (Vijetnam)

Snezana Radojicic RSS / 05.04.2016. u 11:53

Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

 

Nakon šest meseci udarničkog rada – svaki dan, po ceo dan, bez vikenda i odmora, a i bolovanja – uspela sam da završim novi rukopis, putopisni roman Nomad 1. Neki od vas pratili su odlomke koje sam povremeno objavljivala, ali svejedno, evo ukratko o knjizi:

Zbog preobilja materijala a i sklonosti epskom pripovedanju, ispostavilo se da je bolje da umesto jedne knjige od možda i hiljadu stranica, napišem nekoliko manjih od po dvesta. Tako sam došla na ideju o svojevrsnoj putopisnoj ediciji sa naslovom NOMAD -- Knjiga 1, Knjiga 2... Prema okvirnom planu, da bih stigla do trenutka sadašenjeg, moraću da ispišem desetak nastavaka. Dobra strana je to što će svaki moći da se čita kao celina za sebe, nezavisno od ostalih, mada će tek svi zajedno -- u nekoj projektovanoj budućnosti -- dati kompletnu sliku o ovom mom, sada već epskom putovanju.

 
2016-03-25 23:36:27

Na privremenom radu u Srbiji

jedi-knight RSS / 26.03.2016. u 00:36

 zavrsena-farma-srbi-vole-bojanica.jpg

 

Ili zašto sam otišao iz zemlje,

…iako živim tu. Još uvek. Otišao sam umom, srcem, dušom. Otišao sam da se nikada više ne vratim.

 
2016-03-20 13:05:30

UVAC: RUMENKE, SUPOVI I ŠLJUKE

albicilla RSS / 20.03.2016. u 14:05

DiV_S.PRERADOVIC1_zpsgi7d0qts.jpgCrni strvinar (desno) uz beloglave supove na Uvcu, foto (c) Saša Preradović 

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira, niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spuštamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli i ptičariti?

Ipak imamo sreće

 
2016-03-07 08:39:18

Nova knjiga i tribine

Snezana Radojicic RSS / 07.03.2016. u 09:39

Krajem aprila izlazi moj novi novi putopisni roman “Nomad”, a u maju dolazim u Srbiju (već sam kupila kartu) i ostaću do kraja juna. Planiram tribine i druženja, a biće i nekih zajedničkih bicikliranja.

Za sada sam načelno ugovorila večeri u sledećim gradovima u Srbiji:
Beograd, Novi Sad, Čačak, Sombor, Kraljevo, Kragujevac, Šabac, Loznica, Smederevo, Niš, Bor, Pančevo, Senta, Sremska Mitrovica, Šid, Osečina, a čekam odgovor za Suboticu, Užice i Kovačicu.

Republika Srpska:

Brčko, Istočno Sarajevo 

 

U Hrvatskoj su ovi gradovi na listi:

Osijek, Zagreb, Šibenik (Festival putnika), Cres, Mali Lošinj, Umag (ili Poreč)

U Crnoj Gori:
Podgorica, Bar, Nikšić

Ima još slobodnih termina, pa ako neko želi da organizujemo tribinu u njegovom gradu, neka mi se javi porukom.

 
2016-03-06 04:19:34

Srpska porodica cikloputnika

Snezana Radojicic RSS / 06.03.2016. u 05:19

Za Ivana sam saznala na vrlo neobičan način. Bila je 2013. i ja sam stigla u Bangkok, gde sam imala ugovoren besplatni smeštaj preko liste Warmshowers. Ugostila me je vlasnica privatne škole koja uopšte nije biciklistkinja, mada je posle našeg druženja kupila bicikl i u svojoj šezdeset i nekoj počela da vozi. Već prilikom susreta, rekla mi je da sam je zbunila, pošto je mislila da je reč o muškarcu koji putuje oko sveta. Na Warmshowers nije ni gledala moje fotke, a pošto joj samo moje ime ne znači ništa da bi znala o kom rodu je reč, to je zaključila da samo mušarac može pedalati okolo sam. Grohotom se smejala kad je otkrila svoju zabunu. I tada mi je rekla kako smo mi svi iz Srbije neobični.

"Koji mi? Poznajete još nekog iz Srbije?"

"Ima jedan vaš, isto biciklista, pitao me je za smeštaj. Njega sam odbila jer sam već imala goste. A i pola ga nisam razumela, govori engleski mnogo brzo."

Sad je na mene bio red da se začudim. U tada malom i manje-više poznatom svetu srpskih cikloputnika, znalo se ko je gde putovao na dalje destinacije. Ni meni ni rijateljima koji su pravili duge ture, a koje sam odmah pitala, nije bilo poznato da je neko vozio čak u Tajlandu.

 

Svakog dana oko dvanaest, volonterke Dženi, Kler i ja, kao i svi ostali stanovnici u velikoj Tanginoj kući, okupljali smo se na zajedničkom ručku. Izostali bi samo oni koji su imali časove u to vreme. Kuvala je najčešće Tang, a ako je ona bila prezauzeta ili odsutna nekim poslom, zamenjivala ju je Huong, kojoj je pomagala Ngen. Tang je volela da kuva, ali osim te ljubavi, u načinu na koji je preuzimala kuvarsku palicu od druge dve žene čim bi se vratila kući, ili čim bi završila sa intervjuima koji je u radnoj sobi često davala stranim novinarima preko Skajpa, bilo je više od toga. Osim ponosa što dobro kuva – a zaista je bila nenadmašna – bilo je tu nekog samonametnutog moranja, kao obaveza koju je morala da ispuni kao domaćica te kuće.

Za mene je, u toj njenoj revnosti, najbolje bilo oslikano ono o čemu mi je pričala o vijetnamskim ženama i modelu ponašanja kome su učene. Od njih se očekivalo da u kući budu domaćice i majke, a izvan doma, ako su bile zaposlene – poslovne žene. U svim njihovim obavezama, u ulogama koje su preuzimale tokom jednog radnog dana, morale su da budu doterane, ženstvene a, najbitnije, stalno osmehnute i tihe. Na ulicama je bilo veoma teško videti neurednu ženu, čak i kada su izlazile samo u kupovinu. Vijetnamska moda nametnula je stil koji je postao prepoznatljiv i koji nisam srela nigde osim u ovoj zemlji: haljinice kao za devojčice, koje su mi ličile na tinejdžerske školske unifrome, samo što su ove bile u raznim bojama i sa otvorenijim izrezima oko vrata, sa kratkim rukavima ili bez njih. Preko toga, u svežijim danima, oblačile bi strukirane blejzere, ili jaknice sa sitnim cvetnim desenom.

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana