Kroz Beograd teku dve reke i on zato ima četiri obale, ali ga je već nekoliko decenija teško privesti njima, posebno tamo na desnu obalu Save i Dunava. Nikako da središnji deo grada dodirne reku, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor ka obalama utkao u biće ljudi. Primer kako prirodno okruženje generiše genetsku formu. Vekovima unazad tamo su se gradile fortifikacije, privremena pristaništa, pruge, magacini, industrija i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom. Ipak, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće i Treći na levoj obali Dunava, prilike su se promenile, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi zaista bile deo Beograda desna obala će morati da se promeni da bi se tu grad zaista spustio na reku i ogledao se u njoj.

Iako sam odrastao u tz dobrostojećoj porodici, naravno, bilo je boljih i lošijih godina, i  mogao sam biti skoro ceo život izdržavana osoba, ja sam od rane mladosti želeo i hteo da imam svoju kintu. Ovog puta ću izostaviti hazardne igre iako sam neko vreme mogao sasvim pristojno da živim od njih i baviću se onim što se uobičajeno naziva, poštenim  poslovima.

Prvi od takvih poslova bilo je tromesečno, za vreme školskog raspusta, branje voća na plantažama 13. Jula. Moja dva najbolja druga Garo, Puco i ja smo u cik zore počinjali sa branjem bresaka i pažljivim slaganjem u za to određene kašete. Na naše ogromno zadovoljstvo, društvo su nam pravile devojke iz Dalmacije, tz sezonke.

На Копаонику је тренутно "српски Давос". Мислим да вам је толико познато. Али каква је Србија такав је и Давос. Зато и не пратим превише. Да се не нервирам на испразност и да не губим време. Али, кад већ нисам тамо (а да ми се указала прилика отишао бих, скијања ипак никад доста) најефтинији начин (временски најефтинији) је испратити вести на Тањугу. Свакаквих глупости се тамо има прочитати али бар су агенцијски сажвакане и скраћене па некако прође. Оно што ми је привукло пажњу је "објашњење" о цени тзв "зелених картона" које је дао секретар УОС-а, В. Манић:

"Generani sekretar Udruženja osigurača Srbije Vladan Manić je objasnio način na koji se kod nas formira cena zelene karte, koja trenuno iznosi između 2.000 i 3.000 dinara.
"Tačno je da je u većini zemalja EU cena zelene karte ukalkulisana u osnovno osiguranje u saobraćaju i kupac polise nema mogućnost da bira hoće li da kupi zelenu kartu ili ne", rekao je on.
Onog trenutka kada je kupio polisu osiguranja kupac je kupio i zelenu kartu a hoće li on uzeti obrazac ili ne to zavisi da li negde putuje, objasnio je Manić.
Kod nas cena zelene karte nije ukalkulisana u osnovnu polisu, dodatno se naplaćuje i uzima je samo onaj kome treba, objasnio je on."

извор: http://tanjug.rs/novosti/119859/velike-perspektivne-razvoja-sektora-osiguranja-.htm

 

 

Dakle... nije mi jasno zašto se Novi Sad konstantno definiše kao „miran i pitom“ grad? Otkada znam za sebe on je bio daleko od idiličnog i grada bez zločina, kakvim ga izgleda pamte samo generacije čije su lice prekrile bore. 

Zapravo, prvi put sam tu njegovu nesavršenost osetio na koži kao klinac kada se devedesetih godina jedna žena u kvartu ubila.

Šal koji mi je pokojna baka Koviljka isplela,

vuna prava debela

uz debele crvenobele linije,

svaka linija k’o moja glava

a šal do poda –

uz istu takvu kapu sa crvenom pufnom na vrhu.

I naravno da sam dobio toplotni udar

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.

Studenti novinarstva na jednom budimpeštanskom fakultetu za medije bili su u šoku: profesor im je rekao kako, kada postanu novinari, neće uvek biti u prilici da imaju sagovornike koji su „pametni i pogodni za saradnju”.

"Postoji mogućnost da vaši sagovornici budu glupi, poput ovih koje ćete sada videti, pa razmislite kako biste ih intervjuisali" - rekao je i pustio studentima spot pesme o „ministrima budalama” (Ministry of Fools), koji je očigledno bio delo kućne radinosti.

Genetski modifikovana hrana (GMH) već neko vreme ima znatnu uzlazeću putanju, količina te tvari je značajna po marketima a prodrla je i na pijace gde je uobičajeno, do sada, bilo da se tu prodaju samo povrće i voće proizvedeno i poraslo u ratarskim domaćinstvima. GMH postaje, naporom i uticajem marketinga u službi velikih proizvođača hrane, neophodni deo dnevne doze za građane koji bez konzumacije takovih proizvoda misle da skraćuju svoj vek na planeti i imaju osećaj uskraćenosti. Proizvodi se nova vrsta hrane iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi i uz trošenje kiše i onoga što ima u zemlji na kojoj raste. Ali pokazalo se da toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju hranu pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled.