Razmisljam nesto ovih dana koliko ljudi nemaju osecaj za prostor i druge ljude. Vecina hoda brzinom i zauzimanjem prostora onako kako njima odgovara.

Vozim ovih dana ozloglaseni skuter i obozavam ga, dobila sam na poklon. U toj voznji ponasam se na sledeci nacin i sta mislite da li bi to moglo da postane neko pravilo? Ako naidjem na pesaka ispred, nebitno da li je na biciklistickoj stazi u zanosu razgovora sa odsustvom svesti gde se nalazi, smanjim brzinu i ljubazno zamolim da se pomeri LEVO ili DESNO, zahvalim se i odem dalje. Zasto ovo pisem? I biciklisti i sad ovi skuterasi kojima

 

pretposlednjeg dana u mesecu poslednja novčanica

milo što spava u prljavom džepu praznom

sneva li kase zvuk

i toplu ruku kasirke

spokojna?

 

Sve kasni

I ljubav i sloboda kretanja, minuti i sati i dok god je tako grubi prsti

Pomaziće je

mozda

protrljati za sreću

ona mozda nastaviće da sni

meškoljiće se

kibicovati

nerasanjena kraj ključeva

telefona

upamučena kao prsten u kutiji

ona od dvesta dinara

koje se ništa ne tiče

dok

„Danas“ neki dan piše o javnoj raspravi u vezi projekta tunela koji treba da spoji Savsku i Dunavsku padinu u Beogradu. Stara ideja, još kad sam bio student neki su o tome pričali. Bilo je na rečenoj raspravi i mišljenja koja nisu sa očekivanim oduševljenjem prihvatili predlog za izgradnju tunela. Uglavnom se govorilo da to nije dobro, taj tunel, jer se kosi sa novom trasom planiranog metroa pa to prvo treba rešiti a onda ako može i tunel. Nuđeno je i rešenje da umesto tunela bude novi most preko Save od Bulevara Nikole Tesle nizvodno od Muzeja Savremene umetnosti do Bulevara vojvode Bojovića i najzad, građani se bune i primedbuju jer će tunel da im ruši kuće. Ličilo je na uobičajenu atmosferu kod takovih situacija ali ovu je obeležio gradski (glavni) urbanista, Izbegavao je da odgovara na pitanja i primedbe

Noćas sam sanjao čudan san. Kao neki oktobarski sumrak i ja krećem iz bloka 70 busom 68 ka Karaburmi, ustvari do Zelenog Venca pa onda kao hvatam 16-icu. Krajnja destinacija stanica kod bioskopa Slavica. U snu jos nije izgradjen onaj deo gde su sada zgrade i kineske radnje, nego je još uvek ona pešcara koju treba preći kada se ide ka tramvajskim šinama. I onda vidim da sam zaboravio nešto na pola puta i treba da se vratim. Zalećem se i kao da lebdim iznad zemlje vraćam se nazad velikom brzinom u pravcu solitera u Jurija Gagarina 114. Tamo kao ima nekakva velika mreža (kod one telefonske

da skratim temu i kažem - zato što nije nadideološka. zato što je frihendična*.

 

Ovih dana ističe sedamdeset godina kako Urbanistički zavod grada Beograda postoji i traje, zove se to jubilarni trenutak kada se uobičajeno gleda na dosadašnji učinak i podseća, sebe i one okolo, na uspešne trenutke i učinjena dela. Urbanistički zavod je osnovan na inicijativu Nikole Dobrovića, posle su ga vodili respektabilni stručnjaci onog vremena, Miloš Somborski, Milutin Glavički, Aleksandar Đorđević, delali su tamo na stvaranju urbane slike Beograda arhitekte Brana Jovin, Stojan Maksimović i mnogi drugi značajni tvorci grada, smišljali su urbanu podlogu na kojoj je grad rastao i težio da bude metropola. Nacrtan je za sve te decenije Generalni plan iz 1972 godine, plan Novog Beograda, naselja Julinog brda, Konjarnik, Braće Jerković ili bolje rečeno svih naselja, auto puta sa Gazelom, pešačke zone u centru grada i sve što je izgrađeno u Beogradu proteklih sedamdeset godina. Vreme je teklo, u Urbanističkom zavodu su stvarani planovi koji su mogli da budu uz rame sa svetskim trendovima ako ne u pojedinim slučajevima i ispred njih.

 

a

 

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da