Vraćam se juče kući. Na Zelenom vencu naroda k'o na Gazimestanu  daleko bilo.. Raspoloženje veselo. Autobusa nema. Gladna sam. Studenti blokirali Brankov most.. studenti ispred Vlade..  Kod kuće me čeka malo dete. Nema autobusa ni u perspektivi. Burek iz roze pekare za 3N će  biti gomila kora i prohlađene masti.

AleXandar Lambros

 

 

Kad sam sa nepunih dvadeset godina, jednog nedeljnog prepodneva, skupio hrabrost i prvi put seo u baštu hotela Moskva, oko mene su sedela sve starija gospoda, u ono vreme drugovi. Sede, a pred njima kafe i vinjaci. Svi čitaju Politiku. Sednem i ja, čekam, ali kelner nikako da me primeti. Mislim, to je zato što ne čitam Politiku. Skoknem preko do kiska, a na stolu sam ostavio cigarete F57 i šibicu, kupim Politiku, raširim i tobože čitam, a sve gledam kad će kelner. Međutim, kelner me uporno ne primećuje. Džaba mi cigarete, džaba mi i Politika. Shvatim da mladićima mojih godina nije mesto u kafani i pokunjeno, ko popišan, napustim baštu.

   Izgleda da svi primorski gradići imaju tu istu šizofrenu ambivalentnost – ljeti su skroz histerični i euforični, napumpani milionima hormona, a onda s jeseni izgutaju svoju preveliku dozu tableta za hibernaciju i ... umru duboko.

Sinoć sam bio u gradu da se uvjerim u stepen njegovog mrtvila. Iako je bio vikend jedva da nas je bila šačica ljudi napolju.  Simulacija akcije za šankom, votka, pivo, rakija, iščašene priče i smijeh koji jauče kroz gluvu noć. Mrtvilo je veće nego što sam i pretpostavljao, plus sutrašnji mamurluk.  I opet moja omiljena tema – kolektivana

 

Aktivisti "Cultural Exchange", koji stoje iza projekta "Bike Kitchen" u NS bili su prvo predmet napada pojedinih "novinara" koji su ih opljuvali i lažno optuživali, potom vandala koji su im razbili izlog, a na kraju i naše policije. Novosadski Radio 021 preneo je saopštenje „Cultural Exchange" u celosti:  

Oni su najveća pretnja u Novom Sadu?

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

 

Halep

Da li ste znali da..
... je sirijski grad Halep neprekidno naseljen već oko 8000 godina, i da ga za sve to vreme, bez obzira na okolnosti, ljudi nikada nisu potpuno napustili?

Da li ste znali da...
... je Halep bio treći grad po veličini i značaju u Otomanskoj imperiji, posle Stambola

Nisam pomno pratila rukomet ali sam uvek srećna kad se naši sportisti domognu medalje, kao i sad kad se ženska reprezentacija izborila za srebro na Svetskom prvenstvu. Slučajno sam prolazila blizu čuvenog balkona Skupštine grada gde su rukometašice proslavile osvojeno drugo mesto uz podršku nekoliko stotina, najviše hiljadu građana. Ali, kao vinovnica tog nesvakidašnjeg događaja, vratila sam se kući sa čudnim, protivurečnim, uglavnom negativnim utiscima.

Prvo što sam čula još u Vlajkovićevoj, dok sam se približavala platou gradske Skupštine koji su obezbeđivale pojačane policijske snage, sa gradskog ozvučenja treštali su prepoznatljivi stihovi lokalnog hita «Čke beogradske». Beograđanka sam po rođenju, tolerantna, slobodoumnih shvatanja, i svaka urbana žvaka može da me kupi pod uslovom da ima smisla ili bar poentu u najavi, ali ovog puta nisam pronašla baš nikakvu konekciju između osvajanja srebra na SP-u, sportskog duha, zdrave pameti, Gazda Paje i stihova ove pesme. Možda nisam dovoljno luda čka da bih se primila na:

Bila je subota, oko podneva, kada se nepoznati čovek pojavio na mojim vratima. U Budimpešti nije običaj da se u stambene zgrade ulazi i zvoni na vratima stanara bez prethodne komunikacije interfonom, sa ulaza, pa me je ova poseta ne samo iznenadila, već i pomalo onespokojila. Odmah se videlo da moj posetilac nema nikakve veze ni sa vodomerima, niti sa strujomerima, čiji su kontrolori jedini

Stoga, ovaj će tekst biti.. kao krpena lutkica, pomalo od mojih sećanja na ono što mi je ispričala ranije, pomalo od njenih koje je uspela da mi nabaca na "papir" ovih dana.